Srpski književni glasnik

У" У РРА Ру • у

рану

ПРОЛЕТЊЕ ВОДЕ. 817 тихом и равном току живота крије се велике држи — и он им се с уживањем предао, не тражећи ништа нарочито од данашњег дана, али и не мислећи о сутрашњем, не сећајући се јучерашњег. Шта је само вредела близина једне такке девојке као што је Ђема! Он ће се скоро растати са њом, вероватно, за навек; али за сада, њих носи, као у Уландовој романси, један исти чун по благим животним таласима радуј се, уживај, путниче! И срећноме путнику све је изгледало пријатно и мило. Г-ђа Ленора му је понудила да одигра са њом и са Пантелеоном партију „тресете“. Она му је по' казала ту доста просту талијанску игру, добила му неколико крајцара, а он је увек био веома задовољан. Пантелеон је по Емилиовој молби натерао Тартаљу да изведе све своје „тачке“ — и Тартаља је прескакала штап, „говорила“, то јест лајала и кијала, притваравала носем врата, довлачила згажену папучу свога газде, и представљала, најпосле, маршала Бернадота у старој војничкој капи са челенком, који је због издајства слушао сурове, прекоре императора Наполеона. Наполеона је, разуме се, представљао Пантелеон и то врло верно: прекрстио је руке на груди, намакао троуглу капу на очи и говорио одсечно и грубо на француском, али, Боже! на каквом француском језику! Тартаља је сва згрчена, подавивши реп, седела пред својим господарем, збуњено жмиркала и затварала очи под заклоном на косо метнуте коже; с времена на време, кад је Наполеон викао, Бернадот се пропињао на задње шапе. — „Еџоп бадноге!“ дрекну најзад Наполсон, заборављајући у сувишном раздражењу да издржи до краја своју француску нарав — а Бернадот брзо утече "под диван и одмах истрча оданде са радосним лајањем, као дао да је хтео тиме да стави на знање да је представа свршена. Сви су се гледаоци много смејали, а Сањин понајвише.

Ђема је имала нарочито мио, беспрекидан, тих смеј са неким ситним, веома занимљивим узвицима... Сањина је опчинио тај смеј — сву би је ижљубио због тих узвика !

Наступи, најзад, ноћ. Требало је знати шта је доста ! Сањин се опрости по неколико пута са свима и неколико "пута рече: До сутра! (с Емилијом се чак и пољуби), и пође кући. У памети му је остала слика младе девојке, час насмејане, час замишљене, час мирне — чак и равнодушне, али увек привлачне! Њене очи, или светле и радосне као | 52