Srpski književni glasnik

820 Српски Књижевни Гласник. а

лако трчала по одличном путу, Сањин је кришом посматрао како се опходила Ђема са својим вереником: први пут их је видео заједно. Она се понашала мирно и просто — али мало обазривије и озбиљније но обично; он је личио на снисходљивог старешину који. је дозволио и себи и својим потчињенима једно скромно и пристојно задовољство. Наро: читог удварања према Ђеми, оног што Французи зову „етртгеззетеп!“, Сањин није опазио код њега Видело се да је Г. Клубер сматрао целу ствар као свршену, и, према томе, није имао разлога да се брине и узбуђује. Али његова снисходљивост није га ни за минут напуштала. Чак ни за време велике шетње пре ру ка, по брдима обраслим шумом и доли: нама иза Содена, чак и тада, уживајући у лепотама природе, он је посматрао ту природу истом снисходљивошћу; кроз коју је по неки пут избијала обична .строгост старешине. Тако, рече, за један поток да тече и сувише право по долини, место да направи неколико живописних вијуга; није одобрио ни владање једне птице, зебе, која је сувише једнолико певала.

Ђеми није било досадно. Напротив, изгледало је да се осећала задовољна. Али пређашњу Ђему Сањин није могао да позна: није се могло рећи да јој је каква сен помрачавала лепоту — никад она није била светлија. Само душа јој је била сакривена негде далеко, унутра. Са отвореним сунпобраном и закопчаним рукавицама, Ђема је шетала важно, без журбе, као што шетају образоване госпођице — и говорила је мало. М Емил је осећао неку затегнутост, а Сањин понајвише. Збуњивала га је, између осталога, и та околност што се говорило на немачком језику. Само Тартаља није била снуждена. Бесно лајући, јурила је за косовима што су јој били на путу, прескакала јаруге, пањеве, скакала у воду, локала ужурбано, стресала после ту воду, цикала и опет летела као стрела, изплазивши језик чак до рамена. Г. Клубер ·је: са своје стране чинио све што је по његовом схватању могло развеселити друштво: замолио их је да седну у хлад разгра: натог храста, и, извадивши из спољњег џепа малу књижицу са насловом: „КпаПељђзјеп-одег ди зоПЕ ипа ушзЕ Тасћеп !“ поче им читати смешне анегдоте, које су испуњавале целу ту књижицу. Прочитао их је око двадесет, али је изазвао мало весеља: само је Сањин из учтивости развлачио усне.