Srpski književni glasnik

822 Српски Књижевни Гласник.

За једним од суседних столова седело је неколико официра из мајнцског гарнизона. По њиховим погледима, лако

је било је било. разумети да их је лепота Ђемина задивила;

један од њих, који је сигурно већ доспео да буде у Франкфурту, сваки час је погледао Ђему као личност добру познату: очигледно, знао је које она. Он одједном устаде и са

чашом у руци — господа официри су се били доста занели, |

и сав је чаршав пред њима био покривен боцама — приђе столу за којим је седела Ђема... То је био човек веома млад, плав, са доста пријатним чак и симпатичним цртама лица; али их је вино унаказило. Образи су му дрхтали, а узбуђене очи лутале и добиле дрзак израз. Другови су прво кушали да га задрже, али су га после пустили: било шта било, да видимо шта ће испасти.

Љуљајући се помало, официр се заустави пред Бемом и изговори напрегнуто и пискавим гласом, у коме се мимо његову вољу осећала борба са самим собом : „Пијем у здравље најлепше госпођице у целом Франкфурту, у целоме свету (он попи чашу на искап), и за награду узимам овај цветак, узабран њеним божанственим прстићама!“ Он узе са стола ружу која је била пред Њеминим прибором. Ђема се у први мах запрепасти, уплаши и страшно пребледе... после тај страх замени негодовање: сва одједном поцрвене, али сва до ушију, а очи, које гледају право у онога који је је увредио потамнеше и плануше у један исти мах, покривене мраком и зажарене

ватром несавладљивог гнева. Официра, сигурно, збуни тај

поглед; он промрља нешто неразумљиво, поклони се и оде натраг к друговима. Ови га дочекаше са смејом и лаким пљескањем. |

Г. Клубер нагло устаде, и, са шеширом на глави, усправљен, пун достојанства, изговори, али не много гласно: „То је нечувено! Нечувена дрскост!“ („Опетбл!! Џпегпбпе РЕтесћће !“) и строгим гласом одмах позва слугу и затражи сместа рачун... али то није било доста: заповеди да се неоклевајући запрегну кола и уз то додаде да отмени људи не треба да им долазе, јер се излажу увредама! Код тих речи, Ђема — која је и даље непомично седеле на своме месту, „а груди јој се нагло и високо дизале — Ђема се окрену Клуберу... и погледа га строго и озбиљно, истим погледом којим мало пре гледаше официра. Емил је просто дрхтао од љутине.

ке