Srpski književni glasnik

824 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

по бледим и стегнутим уснама и по њеној непомичности, дало се лако разумети да се у души не осећа добро. Само је Емил испољавао жељу да ослови Сањина и да се распита: видео је кад је Сањин пришао официрима, кад им је дао нешто бело — парче хартије, белешку или карту... Срце је куцало сиротом младићу, образи су му се зацрвенели и био је готов да се баци Сањину око врата, да заплаче, или да одмах оде и да заједно са њим избије немилосрд«о све те одвратне офифире. Али се ипак уздржавао и задовољио само тиме што је пажљиво пратио сваки покрет свога племенитог руског друга.

Најзад је и кочијаш био готов; друштво је село у кола — Емил се, после Тартаље, попео на бок; био се осећао тамо. слободнији, а и Клубер, кога није могао да гледа равнодушно, није му ту био пред очима.

Целог пута је Нетп Кшђег причао... и причао је сам; нити му је ко противуречио, нити му је ко шта одобравао. Нарочито се заустављао на томе што су погрешили не послушавши га кад је предлагао да се руча у затвореном простору. Никаква неприлика се не би десила! Затим је исказао неколико оштрих, чак и слободоумних мисли поводом тога · што влада повлађује официрима, не води рачуна о њиховој дисциплини и недовољно поштује грађански сталеж у друштву („аФаз Бигсетшсће Ејетеп !п дег Зостећ“) — а то јој се лако не опрашта. Од тога времена потичу незадовољства, после којих ни револуција није далеко — о чему нам даје Француска жалостан пример! Ту је он одобравајући, али строго, уздахнуо. Само је брзо додао, да се он лично клања свакој власти, да"никад.. никад !... неће бити револуционар — и ако не може да не изрази своје... неодобравање, кад је сведок овакве распуштености. Додаде, затим, још неколико општих примедаба о моралу и неморалу, о пристојности и достојанству.

За време целог тог причања, Ђема, која је још и пре ручка, за време шетње, изгледала незадовољна Г. Клубером — зато се и држала далеко од Сањина и као збуњивала његовим присуством — Ђема се отворено стидела свога вереника! При крају излета она је просто патила, и ма да се као и дотле није обраћала Сањину — ту је бацила на њега поглед пун молбе... Он је са своје стране много више жалио