Srpski književni glasnik

Соколска КАНЦОНА. 827

не рече: „дај ми, Боже, сред мишица, : кб сред срца одважна. | соколска крила снажна р“

| Свак помисли, свак рече !

; И као талас што се

| сам у се сврати, грунув о хридину. сваком се пресијече мис, и попут росе плодне се сврати души у дубину. Но, ту, свак кроз давнину виђе ђе гавран врани дол јеће и у кљуну

доноси руку пуну

| рана, а на њој, на најгрђој рани, | злаћана бурма сјаје | кб сунце у смираје.

| И један од Вардара

| заусти тмуло: „рука

Бошкова то је, што крсташ вијаше“. И други од Пазара

гушећи вал јаука:

„Обилић“, грцну, „са њом сактисаше Мурата и млављаше

буљуке пејгамберске“.

Трећи с Приморја јарка:

„рука је Краља Марка“,

јецну. Четврти од земље Семберске цикну: „ршумље суво

с којим је Јуже груво!“

Бјеху од Дурмитора, и бјеху од Мишара, и бјеху неки од Костура града, и неки с Фрушких Гора, неки од стрмог Шара што зацвилише тада пуни јада: „рука је ово млада и силна Душанова,

“