Srpski književni glasnik

Соколска КАНЦОНА. 829

Кб крвав плам што прати капљице крви које

кануше с руке ове

сјаће нам жеђи нове.

Вежимо бурмом овом руке своје,

да свију руку удар буде један и мудар!“

Рекосмо. Затрептасмо ко младо лишће горско погнано једном чежњом, једном буром. Пропесмо се, цептасмо као валовље морско. Пођосмо сабијени, слични суром кршевљу за клисуром Повисмо се кб бурна бујица коју брана превија ил' урвина. Закренусмо далеко од куд журна три гласа силно зваху, свак крв кротећи плаху!

Канцоно, буди златна утва за којом нови узлећу соколови ! Мирко КОРОЛИЈА.

ВЕЧЕ ЈЕДНЕ БОРБЕ.

„Као морска пучина кад јурне тврдим обалама, појурили су сви они у велики покољ, опијени и задихани, посред распрслих топовских ђулади, кб густи вихори пуни дивље граје.

Под великим летњим сунцем, ол зоре до вечери, без одмора, газећи жита, кршећи винограде, ко дуги зидови људи, они су помицали своје тамне редове. И онде, падали су целим врстама.