Srpski književni glasnik

УМЈЕТНИК —— ПРЕТЕЧА РАТА. 841 наке. јаши на своме Шарцу делија Краљевић Марко. Он је онај челебија који је кадар да оплоди оне мајке, у чијим је непресушеним дојкама и раскошној пути вајар ликовао здравље и јакост српског народа. Поред кариатида Мештровић је извајао разне групе уловица, које раскриљеним ногама, облим бедрима и од страсти неутољеним, полуотвореним уснама сличе одваљеним грудама земље, које чекају на тужно сјемење из податне и коштуњаве руке сијача. А тај сијач, разгрљеним и рутавим прсима и широким плећима, не боји се олујног неба, и пркоси навали вихора са запада, сијући проти вјетру здраво зрње. Мештровић у овим киповима ликује женску сполност и мушку чилост. А и сам Милош Обилић у пози бојовника, који око себе сије уништење и смрт, није друго но сијач и жетелац у истоме часу. Он самим покретом мишица уништава душманина, и нема силе која би могла одбити ту навалу, слијепу као смрт, а животворну као живот. А оне удовице и мајке, које полегоше около њега, пружају горуће дланове и свијају утрнуте руке у жељи да огрле овога јунака.

Жена и херој, плодност и јакост, љубав и јунаштво: одушевљавају Мештровића, када снажним палцем биљежи у глину монументалне потезе. Он ликује родиљи с дијететом у напору снаге и ставља ју поред старг мајке Југовића. Њезино од порода ороњено тијело приказује нашу прошлост, нашу измучену домовину. Она невољна старица је породила и изгубила толике јунаке, а она млада мајка с дјететом, ваљда њезина снаха, рађа нове делије за ново Косово, за ново, али славодобитно Косово. А за то Косово вајар клеше страшне осветнике, чији је поглед грознији од Медузе. У тим Срђама је утјеловљена срџба, јад и освета. крвава освета раје коју је некрст набијао на колце и пењао на вјешала. Крв мора бити освећена, и онда ће опет Косовка Дјевојка уранити, носећи два златна кондира, у једноме вино за окрепу, а у другоме воду, да ублажи бол рана. То љубав спасава јунаке. Она буди мртве и удахњује им нови живот. У тај час руши се и град Скадар, у чије темеље узидаше Гојкову љубовцу. Њу је, по народној пјесми, Мештровић приказао како је на једноме отвору исту

_рила дојке, да може дојити своје нејако чедо. А други јој

отвар на очима, да може гледати, кад јој носе сина на ДО јење. У тим темељима града Скадра бијаше утамничена срп.

"ска свијест, али ниту не пресуши њезино врело ж:вота, нит