Srpski književni glasnik

ВиктоР Иго У СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ. 843

особито тирана и позориштнице [глумице] Тизбе наравно и истинито описани. Из овог узрока није се ни мало чудити што је таково дело, које се код Француза и Немаца као пород виспреног ума сматра, и овдашње житеље до усхита при: веле“, И Поповић, свакако подстакнут овим „усхитом житеља“ износи на позорницу већ 19 јула исте године свој превод „Ернаниа“.: Интересантно је да Поповић, који је у свом „Роману без Романа“ оштро исмевао романтичарску осећајност, преводи „Ернаниа“ дело које је, представљано две стотине пута узастопце, огласило потпуну победу романтизма у Француској. Оба ова превода су изгубљена, и о њима се не зна више ништа.

Дилетантска дружина у Београду, која је почела своје представе 1857, и наставила их, са извесним прекидима, све док се није организовало стално позориште, састављала је свој репертоар махом из српских комада. Ипак, одмах у почетку, јављају се на позорници, ма да ретко, Коцебу, Ифланд. Молиер, Волтер, Скриб, и од 1865, Виктор Иго. — 13 ја нуара 1865 представљана је „Марија Тудорова“ или „Три дана из живота једне краљице“. (Мапе Тидог, 1833), драма у 8 раздела, у преводу Антонија Зоричића. Драма се поново играла код нас крајем 1869, и, као што је забележено, преведена је с немачког. Као и сваки снис ИМгов, ова драма примана је са одушевљем с једне, и с јаким негодовањем с друге стране. Критичар у „Позоришту“ за 1875 говори о комаду овако: „Замисао и састав дела, психолошко цртање карактера — радња, која се од призора до призора све логичније развије, и која у последњем призору вршак свој достиже — дијалог, који је својстен само Виктору Игу, у којега је силан израз и најпосле етички (морални) завршетак: све се ово спаја, те изазива силан утисак“. Тај исти комад, гледан очима другог критичара, процењен је сасвим супротно.“ Прво, „Марија Тудорова“ је драма „без појетског живота“. Личности су неморалне, њини поступци недоследни, склоп драме је жалостан“, замисао „наопака“; у читавом пасусу, једном где је Ига хтео највише да троне гледаоце, тај

1 Додатак бр. 30 „Новина Србских“ за 1842, и Ђорђе Малетић, „Грађа за историју Српског Народног Позоришта“, Београд, 1884, стр. 14. 2 Малетић: „Грађа“, стр. 528.