Srpski književni glasnik

844 Српски Књижевни Гласник.

други критичар налази да „ни једна речица од свега овога не може се психолошки оправдати“, да су се писцу „подкрале неке праве детињарије“, и излажући потанко дело, он узвикује гневно: „Мма ли веће умне сиротиње у смишљању заплета 2“!

Ускоро, 1872, преведена је, опет с немачког, „Лукреција Борџија“ (Гистесе Вогола, 1838). Превео ју је Милан А. Симић.

Тај превод, врло слаб уосталом, показује, заједно с горњим,

колико се још седамдесетих година књижевна дела на немачком читала много више но на француском. И у колико се то дело допало широј публици, у толико га је осудила позоришна критика наша. И Светислав Вуловић, и Ђорђе Малетиће осуђују на првом месту неморал у комаду. Само, Вуловић тачно тврди: „Иго доисга прегони у приповетци, роману, драми — свуда. У њега нема нигде скоро правога трагичнога, али ко хоће да позна шта је грозво, нека се с њим упозна. Његове драме не могу издржати суда естетичкога; али је на позорници Иго вазда победник. На нашој позорници видео сам како је пропао Шилер, Лесинг и још по неки великан; Иго, пак, чини ми се, не би никад пропао, кад би му само вазда слободно било тамо изићи...“ Али у исто време, Вуловић сасвим тачно осећа оно што чини праву величину Игову, оно што га чини великим човеком и

песником и по чему ће његово име остати у историји човеУ |

чанства. Питајући се шта је то што чини Ига увек победиоцем, он одговара: „То је тендециозност свију Игових списа: свуда искрен и поштен смер, свуда слобода крајња цељ“.

Међутим, Малетић, који се искрено одушевљава комадима Коцебуовим, одриче Игу, и овом приликом, сваку уметничку способност. Он још у своме приказу „Марије Тудо-

рове“ говори сасвим озбиљно: „Нису дакле погрешили кри-.

тичари кад су рекли, да се у свима његовим умним производима човек сусрета са прљавом, наказном душом као што сумуи леђа наказна.““ ИМ своју критику „Лукреције Борџије“ на-

1 „Марија Тудор“, играна је код нас првих година чешће, после све ређе. Тако, после 1878 представљана је тек 1881, па један пут 1882, па 1891, 1896, и 1902, кад је донела прихода свега 66:70 дин.

2 Светислав Вуловић, „Из позоришта“. Стр. 47.

з „Грађа“, стр./750.

4 Малетић, „Грађа“, стр. 587.

авжои

„~