Srpski književni glasnik

ДР,

.

ПЦ У "> >) | > / >>> 4 .

ПН У КУ

'· ВиктоР Иго У СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ. 849

ЈУ

Иго је више свега желео да важи за мислиоца. Да би могао дати историјска дела од трајне научне вредности, Игу је пре свега сметало оно што га је чинило ненадмашним романтичарским песником, наиме његова силна машта и моћ да у речима — које су израз идеја — нађе и развије готово само њихову вербалну лепоту. Поред свег Иговог труда, његови списи, под претенциозним називом историје, само су живе и смеле визије прошлости, слике једнога човека или једнога доба, писане без обзирања на документа и податке савременика.

Таква је и прва Игова историјска студија „Мирабо“ („Ешде зиг Мпађеац“, 1834), коју је на српски превео С. Ј. 3. У тој студији, и ако писаној без тачнијег разматрања и објашњења прилика и идеја онога доба, дата је сјајна слика великог беседника Француске Револуције. У њој су „већ јасно изражене идеје револуционара из 1830“, и занимљиво је што се она јавила код нас 1881, у доба образовања нове радикалне странке. .

Још једно историјско дело Игове, „Историја једнога злочина по казивању једнога сведока“, („17 Шзјоте 4' ип спте“, 1877) изишло је код нас у целости. Ово дело, које је превела пријатељица Светозара Марковића, Милица Нинковић-Тодоровић, изилазило је прво у часопису „Стражи“ за 1878 и 1879, и престанком „Страже“, остало је недовршено. Доцније, Пера Тодоровић, уредник „Самоуправе“, издавао га је у подлистку свога листа за 1883 и 1884. „Историја једнога злочина“ јесте у прози оно што су у стиху „Казне“ Виктора Ига. Ту се потанко, али речито, описује државни удар Наполеона Ш, „Наполеона Малог“, како та назива Иго, од 1851. По свој прилици Пера Тодоровић, не смејући критиковати сасвим отворено владу краља Милана, нашао је да је врло згодно овом „историјом“ шибати тадашњи полицијски систем управе

у Србији.

Виктор Иго у српском друштву није важио само за „највећег романисту“ (романсијера), већ се о њему доста ргно говорило да је „познати француски слободњак“,: „на чију

1 „Трговачке Новине“, 1862, бр. 36.