Srpski književni glasnik
2
Виктор Иго У СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ. 855
само су ова два романа Игова била код нас засебно одштампана — „тенденција је племенита, да би требало да свака наша кућа има таквих књига“. Само, критичар замера Игу што се он „тако прекаљени и осведочени борац за слободу“ толико заборави „да пише читаву апотеозу онаким људима као што је био Наполеон Бунапарта“. И оцена се завршује тиме „да су то ситне замерке, које нама „пигмејима“ падају у очи, кад се сувише приближимо колосалним статуама, као што су „Јадници“, а чим се одмакнемо мало даље, па по гледамо у целину, ми морамо само да се дивимо руци, која је кадра бита тако што створити“.
Оно чиме је Виктор Иго седамдесетих година задобијао највише симпатије наше публике, била је социјална тенденција његових списа. Али доцније слаби, бар код књижевне
"критике наше, то дивљење према Виктору Игу. Смањивање
симпатија према старом песнику понајвише су проузроковале његове драме, које, изгубивши у преводу лепоту Игове дик-
"ције и стиха, остале су у главном обичне мелодраме. И позо-
ришни критичари.као да су имали злокобан утицај на Игову репутацију. Они су сузбијали све више његов глас, и чак га представљали као човека с ружном, рђавом душом. По свој прилици то је било услед тога што је у то доба реакција против романтичара уопште, а Виктора Ига на посе, била у свом јеку. Најпре Мериме, па потом Дима Син, Шерер, Бринетјер, и напослетку Фаге и Леметр, смањивали су својим оценама славу Игову, проглашујући га чак за „лудака“, илиу најбољем случају за „виртуоза, несравњеног версификатора који је обесмртио општа места“, и у некад цењеном мислиоцу проналазили су само „рудиментарну филозофију“. М сагласно томе новом схватању овога великога човека, који је, будући „жив летопис три четвртине овог века“, био уздигнут на висину бога, један од модерних критичара српских, Г. Б. Поповић, признајући Игу машту и вгрбалну инвенцију, вели да „у глави тога џина никад се две дубље и одмерене мисли нису укрстиле“.:
С друге стране, пак, с гледишта друштвеног, Виктор Иго је на мах освојио срца свих напредних духова код нас.
1 Г, Б. Поповић, „Јован Јовановић Змај“. „Српски Књижевни Гласник“, књига ХИ, стр. 988.