Srpski književni glasnik

826 Српски Књижевни Гласник.

Иго, већ „божански старац“, морао је задобити и потрести свакога својим пространим очинским осећањем, својим сажа-

лењем за невоље свих потлачених. Он је још непрестано могао

својим крепким речима одушевити младе људе, као што је то некад учинио и са Светозаром Марковићем. И зато је Иго, још за свога живота, сматран за патрона српске демократије.

Та љубав према Виктору Игу најбоље се показала приликом његове смрти, 1885 године. Први венац који је поло-

жен на самртни одар великога песника „послала је српска

омладина што се учи у Паризу.“! У свима српским часописима и листовима Иго је ожаљен као ниједан стран писац пре њега. Читави бројеви испуњавани су извештајима о његовим последњим тренутцима, о његовом колосалном погребу, и беседама изговореним у Паризу поводом његове смрти. И

наша два песника, млади почетник Јован Симеоновић-Чокић, _

и један од највећих песника српских, Јован Јовановић Змај, ожалили су својим стиховима смрт Виктора Ига.

Умови с диве, душе се диве

Срца се диве величини твојој, НИ И многи руке ширећ',

Јадикују Богу

Што с' тако велик па те

Загрлит' не могу.

певао је Змај, казујући тиме мишљење свих људи које је Иго толико волео и задивљавао.

И још увек, чак и у наше дане, показало се поново колико српски народ воли овог великог песника, који је, један од првих у Европи, 1876. подигао свој глас у корист Србије, и тражио да се велике силе заузму за овај тако несрећан народ.“ Приликом прославе стогодишњице од рођења Игова, 1902, сви српски листови поздравили су тај дан као дан рођења једног од највећих људи који су прославили Деветнаести Век. Данашња српска читалачка публика посведочује своју љубав према великом песнику најпростијим, али

7 „Јавор“, 1885, бр. 22, стр. 70.

# „На гроб Виктору Хигу“; Јавор. 1885, бр. 20.

3 „Ропг Ја Зете“, 29 зоћЕ 1876; „Асђез еђ Рагојезв“, ТУ, р. 8.

пе ратна ма

Миа ЈЕ а

45

а кг

пене каса: денс