Srpski književni glasnik

РА ИУ Тед У ЊЕ Ц

Одломци из СТРАНИХ КЊИЖЕВНОСТИ. 861 У истини, ја жарко желим да се разговарам са сенком Вергилијевом. |

Рекавши то, ја откидох од старинског стабла златну грану и устремих се без страха у задимљену бездну која води на глибовите обале Стикса, где се сенке окрећу као суво лишће. Харон, видевши гранчицу посвећену Прозерпини, узеде ме у своју барку, која застења под мојим теретом, и ја се искрцах на обалу мртваца, предусретнут муклим лавежом троглавог Кербера. Ја се по том бацих на њега сенком једног камена, и празно чудовиште побеже у једну пећину. Ту су, трсци, вречала деца чије су се очи у исто време отварале и затварале при благој светлости дана; а даље, у дну једне мрачне пећине. Минос је судио људима. Ја уђох у миртову шуму, где се чежњиво вуку жртве љубави, Федра, Прокрис, жалосна Ерифила, Евадне, Пазкфе, Лаодамија и Ценис, и Дидона Феничанка; затим пређох преко прашљиве пољане одређене за славне ратнике. Преко тога отварала су се два пута: пут у лево водио је у Тартар, обиталиште безбожника.

_ Ја узех пут у десно, који води у Јелисеј и обиталиште Диса. Пошто сам обесио свету грану на врата богињина, ја доспех у пријатна поља, одевена у пурпурну светлост. Сенке филозофа и песника ту су се озбиљно разговарале. Грације с Музе на трави су стварале лагане хорове. Уз сеоску лиру стари Омир је певао. Очи су му биле заклопљене, али са усана шибале су божанствене слике. Ја видех Солона, Демокрита и Питагору, који су, на ливади, гледале игре младића, и кроз сенку једног старинског лавора опазих Хезиода, Орфеја, меланхоличног Еурипида и мужанствену Сафо. Прегледао сам и познадох на обали једног свежег потока песника __ Хорација, Варија, Гала и Ликориса. Мало на страни, Вергилије, наслоњен на дебло једног тавног зимзеленог раста, удубљен у мисли, гледао је шуму. Висока раста и мршава стаса, он је имао још ону опаљену боју лица, онај сељачки изглед, немарно држање, ону привидну простоту којом је, за живота, скривао своју генијалност. Ја га побожно поздравих,

и остадох дуго без речи.

Најзад. када је глас могао изаћи из мог стегнутог грла, узвикнух: — О ти, који си био тако драг аузонским музама, ти,

_ части имена латинског, Вергилије, тобом ја осетих лепоту,

: » | |. б