Srpski književni glasnik

-

884 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

2 • збиље. дани мучне стварности. И срце, питај ти: какве ће плодове донети крваво цвеће с Косова Поља 2... О, оно не престаје то да пита.

Ево, близу сам нашега села. Почињу наше њиве. Кажем: наше. Зашто Зашто зовем то село својим, зашто га волим» Зато што сам се у њему промучила неколико година и што сам гледала како се муче људи око мене. -

И њиве су златне. И њих је јесен дотакла. Али куку. рузи стоје необрани, тек понека жена ломи сама и баца у котарицу жуте коренове. ЈЉуди и њихови јаки помагачи, коњи, отишли су у рат. МИ жена, сељанка, остала је сама, с оно мало волова, да ратује, да се бори с тешким послом.

Ево, улазимо у село. Уска улица, блатава, страховито блатава. Кола шкрипе, да се поломе, с коња се диже пара,

кочијаш их храбри, али узаман, — једва се мичу. Страхота, остаћемо ту, а вече се приближује, а кућа је тако близу, и топла соба... .

А да ли су они тамо жељни топле собе и осмеха рођенога, вољенога лица» У сусрет нам иду друга кола. Ми стајемо и чекамо да прођу. Она су пуна кукуруза и вуку их два вола и једно кљусе. Човек, бос и сав зарастао у браду и косу, жит и риђ, као јесењи предео, назва нам Бога и прође, газећи до колена средином улице по блату и гонећи великом батином измучену стоку напред. „Он је млад и снажан“ помислих у први мах — „а није у рату“ — и одмах видех да помало нарамује. Погледах свога кочијаша и нехотице се осмехнух. Он је пун. А два дана пре чула сам како се два сељака разговарају да много пуне људе не узимају у рат.

„Ако седне на коња, па потера пола сата касом, коњ ће

под њим да цркне“ — каже један. — „А ако потерају њега да маршира пола сата, он ће сам да цркне, хоће сало да га удави“ — додаје други. — „Сад, ако ти се не допадне, а ти

гледај да се до другог рата угојиш“.

Ето, људи се шале, не изгледа им то ништа страшно.

Стигла сам. Мајка и сестра су се изненадиле и обрадовале. Причамо — највише о рату. Кажу ми да је у селу било страшно кад је засвирала труба и залупао добош. Људи су са њива долазили кући, да иду на границу, жене су кукале. Журба, страх, сузе... У нашем суседству само јединаца петорицу отпратили. Сестра иде у школу, али половина ђака јој