Srpski književni glasnik

| ; А И ; БК“

ВРАТ. 885

не долази редовно. Кад запита кога зашто није био у школи, он одговара: — „Моја мати ишла на њиву, носила ручак, а

_ја сам морао да останем код детета“. — „А коме је носила

ручак, ко је отишао на њивуг“ — „Деди и баби; они беру кукуруз“.

— Шта ту да кажем и како да протестујешр — каже ми сестра.

Смркава се. Блатаве улице пусте. Ниске кућице ћутљиве. Спушта се вече, туробно, влажно. Осећа се нека тишина,

нека празнина. Далеко је још ноћ, али у малим прозорима

већ нема више нигде светлости. Све је полегало уморно и уплашено. А и светлост треба да се штеди; ратно је доба, треба новац за друге важније ствари. Тишина, ћутање... Али сумњам да се спава у тим мрачним, загушљивим собицама. Отворене очи гледају у таму, дршћу срца, а мисао иде далеко, тамо на бојно поље, да види, да запита како је њему миломе сад без куће, без крова, без постеље, напољу можда у овим хладним јесењим ноћима... Не, мисли не даду снуи умору да савлада тело. Тишина, несаница... А пси непрестано, узнемирено завијају, као да слуте зло...

Сутра ујутру дође наша прва сусетка и доведе још једну жену да јој прочитамо писмо.

— Де, молим те, види шта каже. Заједно је њен син

с мојим. Биће има и од њега поздрав — моли она тако да човеку душа зебе при помисли да у писму може бити и што страшно.

Не, нема ничега страшног, али од њенога сина нема поздрава. Оној другој жени пише син сасвим кратко да је здрав и да му је добро. Она се радује, а наша сусетка само што не закука:

— Мој човек умро рано, хранила сам сирочиће, па ми сад и син отишао. М његове сирочиће да храним ја, несрећница ! ;

Сестра је храбри и убеђује да он неће погинути, јер је коморџија. Она се хвата за ту мисао, свом би душом хтела да поверује, али је ипак страх... Он јој је јединац. Троје мале деце. Поред страха и бриге и сав посао пао сад на њих две жене: на снају и на њу стару.

Али ево, радости. После два дана долази она спет с писмом.