Srpski književni glasnik

886 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

— Молим те, прочитај. Кажу да је од Животе за мене. Тражи онај Стеван да ми он прочита, а ја велим умећеш ти боље — и она пружа писмо, а руке јој дршћу, дршћу...

Ја га узех. Детињским, али доста читким рукописом писао је њен син: _ 5

„Драга мати, ја сам, хвала Богу, живо и здраво; тако исто и коњи. Немсј ништа да бринете ни за мене, ни за коње. Ја сам овамо нашао све наше, и Ђуру сам нашао, само Бролу нисам нашао. Поздрав свима. Твој син Живота“.

Баби сијаја очи од среће. Доле другим рукописом други један војник моли да поздраве његовога таста и да кажу да су и „он и његови коњи здраво“. ;

Сестра и ја се нехотице смешимо. Сећамо се како је једна лепа млада којој је отишао и отац и мужу рат узвикнула: „Море, није ми толико за њих, ама ми за коње. Што ми коње одведоше, па сад како да довучем онолики кукурузр“

Прочитали смо јој писмо, а она стоји. пити иде, нити хоће да седне. Ми загледасмо датум. Писано је после страшне битке код Куманова. Сестра се сети:

— Хоћеш још једанпут да ти прочитам.

— Јао, слатка си! Де, молим те, ја бих ваздан слушала. Само, леле мене, да он не нађе брата од стрица, Бролу.

Сестра јој објашњава да Добросава није могао наћи, јер је он далеко од њега; он је у коњици у Бугарској. Она се мало разведри и оде, говорећи : — Да трчим, да кажем моме пријатељу поздрав од његовог зета. Знам како им је.

Киша, непрестано пада киша. Очајно. Долазе гласови, долазе новине. Новине причају о победама. У добри час! Гласови кажу: тај и тај погинуо, тај и тај рањен. Чују се звона; гласе погинуле. Пада киша, пљушти са стреја, као да хоће да угуши кукњаву. Мајка нема више сина, а нема га да последњи пут види, и пољуби. Пуно покојника, а пратње нема ниједне. А пратња је ипак нека утеха.

Како се брзо проносе гласови. Проносе се лажни гласови, али на жалост више је истинитих. Долазе рањеници, пишу из болница, причају посетиоцима, па се то разноси брже него сеоска пошта у обично мирно доба. Код нас непрестано долазе за новине и обавештења. Признају да је сад. добро бити писмен. |

— Радим, вучем кукуруз и тулузину, морам, али ништа