Srpski književni glasnik

ПИВА 889

писао где је, баш њој писао, — јер срамота је да пише млади кад има матер ! — писао је и тражио мало трошка да му прати. А она хоће још како радо. Била је млада код нас, и сестра јој је писала писмо. А ома нам после (по овдашњем сељачком обичају да ништа не узму и ништа не даду бесплатно) донела боцу вина. Опет црвено, опет боја крви !.. И несрећна мати с прикривеним великим болом говори: — Њега ће првог да убију; он ништа не зна, ни да пуца, “ни да нишани, тек је регрутован.

Ми је уверавамо да се о томе води рачуна, да не НОВИМ регрутима дати неки други посао, да старешине у војсци имају и срца и памети, и да неће гурнути необучену децу у борбу, да лудо погину. Она ћути, али њене зелене очи нас благосиљају за те речи. Има срца и у грубом телу.

Пада киша опет. Сунце се само мало нашалило. Пада, непрестано пада. Хоће да опере крв — тако каже један ста“ рац, који нам доноси млеко и који такође има сина у рату: Скоро му умрла ћерка и његова баба носи црну шамију. Кад јој отишао син у рат, рекла јој снаја: „Скини, дадо, ту црну шамију, да не кобиш сина“, а баба одговорила: „Нека је он жив и здрав и нека ми се врати! а шамијом ја ћерку жалим“. И она и старац имају неку луду наду: неће олово у њину крв: и он и његов брат ишли су у сва три рата, па ниједан чак није ни окрзнут. Али кад се чу да су погинули неки наши сељаци, баба донесе млеко, па повезана жутом шамијом. Уздише: „Јао, само да ми се врати, па макар и рањен, само да је ту, да га гледам...“

Пролазио често поред наше куће један леп младић, колар који је личео мало на варошанина: носио је зелену бошчу. круту белу јаку и велику уковрчену косу. Увек чист, као неки берберин. Једаред смо му послали једну слику и замолили га да мало, саструже картон, па да је урамимо. То је била слика једне Лембахове риђокосе, и њему се допала, па питао хоћу ли да је продам ; он би купио, дао би ми макар и три динара за њу. После су ме увек дирали, кад код немам новаца, што не продајем колару слику А сад смо чули да је и он међу првима погинуо. Кукала несрећна мајка и уцрнила се. М ми смо га жалили много. Кад дође један рањеник, па каже да није погинуо, само је теже рањен; видео га је он у болници. Мајка брзо скида црну шамију. Као да је васкрс