Srpski književni glasnik

ТАМНИ ТРЕНУТЦИ. 897 на тамници, поврвеше на светлост многа пригушена очајања, прегорена незадовољства, и покоји притајени грех. Паде им неки тежак терет на оба плећа. Сасвим оборише главе. Лице им се смрачи и доби горак изглед. Осташе тако тренутак, два, три, четири, пет. Скрушени и без покрета, као робље, чекали су да прођу ови тамни тренутци.

У том залупише каванска врата. Сва тројица подигоше

главе. Отворише широке очи. Нетремице дочекаше три Ци-

ганке, за којима уђоше два Циганина са ћеманетима у ру-

'"кама. Циганке осташе у страну, и оба Циганина приближише

се бојажљиво, и кроз циганску покорност чуше се у један глас:

— Да свирамо мало 2

Не добише никаква одговора. Али по погледима који се на њима задржаше, закључише да могу да свирају. Приолонише ћеманета уз образ. Све три Циганке на њихов поглед стадоше у ред: две старије. са стране, а у средини, најмлађа. Цигани засвираше у пуној дисхармонији. Две старије Циганке стадоше да пљескају, а млада Циганка поче у месту да скаче и да се обрће. Уз сваки скок чуло се како дахће, прво слабије, а после јаче, и најзад пуштајући и глас помало. На њој се све тресло: бедра и жута сукња са три зелене пруге, прса и раскопчани плави атласни јелек, образа и црна коса са два црвена божура. Мрка јој маска доби боју прегарена бакра и тврди израз грубе, сурове лепоте. И у њој се показа права Индијанка, за хиљаде година непромењена у своме типу.

Њена игра тешка, медведаста, задржа пажњу ове тројице сумрачних људи. Као да их нешто повуче за корак ближе овој гомилици варвара. Циганска песма, више дивљачка вика него песма, и рапави звуци са напрслих ћеманета, испунише сву кафану. То све продре и у њихову гушу. И у њој за један тренут утсну испод свести, као на дно дубоког мора, сав онај мало час узбуњени свет разочарања, незадовољства и притајених грехова. И нешто споља блесну у њих, у душу њихову. Тренутак за тренутком све ведрији,;све јаснији, све светлији настајаше. И лица њихова почеше да се ведре, а у очима им се показа више светлости. Плећа им се исправише, главе подигоше. МИ опет се настави у њима онај обичан, свакотренутни живот, као куцање, сата кад му се покрене заустављена шеталица. Наста она хучна превласт свега што је