Srpski književni glasnik

898 Српски Књижевни Гласник,

споља и што је сасвим изван њих. Стадоше живо да разговарају и гласно да се смеју. Људска је душа као земљина кугла: док је једна половина у светости, друга је у тами. Половина човека увек је под сенком смрти и не живи.

Поручише по литра вина, и још по литра. Цигани су затим отпевали неку босанску севдалинку, и чекали да прође време за другу песму. Млада Циганка, још задихана од игре, брисала је зној који јој је текао по челу и лицу, и непрестано се смејала на сваког који ју је погледао.

Онај који је цртао хијероглифске фигуре приђе јој и извуче јој из косе оба божура. Њена коса замириса му на дим, на нешто непознато. старо, прастаро, далеко и дивље. И то га надражи. Помилова је по лицу, и удари је шаком по пуним прсима. Под дланом осети овлажену топлоту њена тела. Млада Циганка се насмеја на њега крајичком десног ока) како се смеју жене које се нуде људима. Дође му да зарије обе руке у њена топла недра. Задржа се од тога, и као да се постиде мало пред својим друштвом. И да све то прикрије, пљесну је сурово и презриво по врату. Враћајући се столу са два божура у руци блистао је у неком освајачком господарском триумфу. Млада Циганка, гледајући за њим, није престала да се смеши крајичком десног ока. |

Цигани у том засвираше и запеваше из свег грла:

Мила моја Ката, Отвори ми врата...

Са њима се умешаше и све три Циганке, чији глас Цигани пустише да преовлада у песми:

После девет сата Не отварам врата.

И они тројица осетише да их ова груба и глупа песма повуче за собом: један је од њих ударао њен такт песницом и звиждао, а друга двојица запеваше са Циганима у по гласа:

Иди тамо где си до сад био, Ти стара бекријо.

Ова два стиха поновише Цигани у басу који покри све друге гласове.

И живот ове тројице настави са једним темпом, оним мирним, оним општим, безмисаоним и безтрзајним темпом.

ПЕТАР ГРУБИШИЋ.