Srpski književni glasnik

1 А

900 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

— О не, не тако, мрмљао је потпоручник потпуно збуњен. Али ја сам мислио, пошто је ствар међу људима од реда. Ја ћу већ говорити са вашим сведоком, прекину он сам себе -— и оде.

Сањин се спусти на столицу чим овај изиђе и гледаше нетремице у под. -—— „Па шта је овог како се то одједном живот овако завитлаог Сва прошлост и сва будућност одједном потонуше, нестаде их, и оста само то да сам јау Франкфурту и да се са неким због нечега бијем“. И сети се одједном своје луде тетке, која је некад све цупкала и певала: „Пстпоручниче, моја лутко! Моја љубави! Поиграј са мном, голубе!“

Он се гласно насмеја и отпева као она: „Потпоручниче! поиграј са мном, голубе!“ „Али треба предузети штогод, не губити време“, узвикну он гласно, скочи и виде пред собом Пантелеона са писамцетом у руци.

Сањин узе писамце — готово несвесно — отвори га и прочита. Њема му је писала да се она веома брине о познатој њему ствари м желела би да се види одмах са њим.

— Сињорина се брине, поче Пантелеон, коме је, очигледно, био познат садржај писма. Заповедила ми је да видим_ шта радите и да вас доведем к њој. |

Сањин погледа старог Талијана и замисли се. МИзненадаа мисао сену му кроз главу. У први мах, они му се учини необична и немогућна.

„Али зашто нер“ запита се он. а | — Господине Пантелеоне! — изговори он гласно. Старац се трже, увуче браду у оковратник и нетремице ЕЛ СЛАШ Сањина.

— Знате ли ви, продужи Сањин, шта се десило јучер Пантелеон скупи усне и климну својом ог омила ћубом: „Знам“.

(Емил му је, чим се вратио, све испричао). :

— Знате! Онда ево шта. Овога часа изишао је одавде. официр. Онај бестидник позвао ме је на двобој. Ја сам при. мио. Али немам сведока. Да ли бисте ви пристали да будете мој сведок > Е |

Пантелеон се трже и тако високо подиже БА да их готово нестаде под разбарушеном косом.

— Зар је неопходно потребно да се бијетег — прого-