Srpski književni glasnik

14 ·_ Српски КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

Након дуже почивке подиже он главу и љубазан, готово весео осмијех разли му се по лицу... Нагло се диже са столице и пође према њима.

— Каква срећа !... Каква срећа !... — узвикну раздрагано, пружајући им руке, поздрављајући се са свима. — Изволите сјести, господо моја !.. Каквом срећном случају имам захва-

лити што вас овдје ВИДИМ 2...

Изненађени оволиком љубазношћу још се више збунише и сметоше. Отежући вратовими, гуркајући један другога, нијемо се препирући, једва посједаше на крајеве столица, спустивши руке на кољена и још се више укрутивши,

— Па шта је било р... Шта је2... Какво вас је добро дотјерало 2... —— убрза он живо, нудећи их цигарама и старајући се да их још више збуни. — Има ли ишта ново 2...

Почеше се сашаптавати, потајно намигивати један другоме. Нико није желио да први проговори. Сваки је соколио другога.

— Да немате какву жељу > — запита началник благо и окрену се једном дугајлији, који се исправио на столици као да се слика, па нити миче оити трепеће очима. — Мени ће бити нгобично мило, ако вас могу ма у чему задовољити...

Дугајлија, очито незадовољан што се баш њему обратио, састави мало обрве, накашља се и, подавивши ноге под столицу, збуњено промуца : 5

— Ама ето... ми дошли због некаквих нереда... Е У

— Јест, због нереда у општини, — додаде некакав гла-_ воња, са стране, прекрстивши руке на прсима као ђаче кад чита оченаш...

— Молим... Молим.. Мени ће бити необично мило да чујем, — дочека началник меко и исправи се пред њима. Ја управо и желим, и захвалан сам свакоме ко би ме на њих упозорио.. Сам не могу на све доспјети, све запазити... А ваша је дужност, као грађана, да ми помажете, да укажете на све нереде...

Опет се збунише. Дугајлија се на силу закашља и окрену се у страну тобоже да кога не упрска. Главоња поче превртати очима и уздисати.

— Кад смо вас бирали и кад сте нам рекли да ћете све уредити, — отегну напошљетку он, исправљајући се и бира. јући ријечи, — сви смо били срећни... Старога смо началника