Srpski književni glasnik

Дивљак.

ЈА пеоу

— Одличан је агитатор, —— рече. Има много уплива у средњој класи...

— Хм..

Замисливши се мало, началник застаде. Затим полако приступи Милојевићу, и, држећи га за дугме од прсника, отегну : |

— Нека ти напише какве дозволе тражи... Надам се да ћу му код господина барона испословити.. ИМ напомени му да се радујем што му могу учинити услугу...

— Разумијем...

Па некако плашљиво и као постиђено прошапта :

— А има и једна и једна депутација...

Началник се намргоди и принесавши кажипрст са великим прстеном до образа отегну:

— Депутација 2... Каква 2..

— Неколико грађана... Наших... хоће да нешто протестују... >

— Да протестују 2

— ЈЉуте се нешто на те и оштро вичу, псују... Криво им, — додаде Милојевић збуњено.

— Стока! — окреса началник јетко и удари се по бедри. — Пусти их мени !... |

Брзо се окрену, сједе за сто и дохвативши три-четири овећа снопа разних, запрашених хартија, који су лежали у страни превезани црвеним концем, поче их разређивати, разгледати. Врата се отворише и неколико њих, грађана, лагано, лијено, уљегоше у собу, један за другим. Поређаше се у дну собе. Као да се спремали на свадбу, сви су били љепше убучени, опремљени. Дугачки, дебели ланци блистали се у свакога преко прсију и спуштали се по новим, тешким траболозима ; везени копарани шаренили се, прелијевали; широке чохане чакшире гибале се, шуштиле. Ненавикнути да имају много посла са „властима“, били су некако неприродно уозбиљени, укочени, крути; нека чудновата збуњеност и као плашња огледало им се на лицу. Непрестано су поправљали јаке око врата, стресали копоране који су били чисти, или држећи опуштене руке чупкали чакшире на бедрима. Често су, испод ока, погледали један на другога, нијемо се споразумијевајући, и непрестано указивали главом према началнику, који је журно радио, писао, тобоже не опажајући их.