Srpski književni glasnik

16 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

додуше, да ће ми сада бити лакше, јер сам узео у посао, мјесто туђинаца, наше људе, наше синове, Милојевића и Плетикосића... | 5

— Добри су момци, Бог их живио! — скромно примјети Дугајлија. |

— Добри су и поштени, — дочека началник јаче, — а биће и још таких, осим њих... Потискујем туђинце, доводим наше... Зар то већ није један успјех >

— За дочек некаквих странаца потрошило се ономадне неколико хиљада, а наша сиротиња гладује, —- опет затутња уобљени глас, — Зар није» ;

Началник се причини као да није 'чуо. Објема рукама ухвати се за главу која као да му једнако бучи од преве-

лика посла и неколико пута одхукну. Главоња, као из сау-.

чешћа, одхукну према њему и поново запита :

— А какви су ово нови намети 2... Ви сте баш говорили против намета а сада нам се ударају нови

— Не бојте се !... То су само привремени намети, — одговори началник мекше, — који ће брзо отпасти. Ви сами тражите да се нешто уреди, то тражим и ја, али за сад никако није могло без намета... Да нијесам ја на овоме мјесту, да је други, ударио би вам још трипута веће... Али ја... ја не могу да више товарим на народ... Мене боли. мучи ме сваки нови терет, јер осјећам с народом, јер патим с њиме заједно... Немојте мислити, господо, да сам ја каква власт која хоће да гњечи !... Ја сам ваш брат, искрени брат, и ако је вама тешко, тешко је и мени... Какав би ја човјек био кад бих и покушао да изиграм повјерење тако дивних, честитих, поштених људи као што сте ви и као што је читави измучени и напаћени народ наш 2... Ви сте моји, ја сам ваш, браћа смо, а куд би брат рођени на брата рођеног >

— Живио ! — одушевљено узвикну Дугајлија и сагнувши се потрча да му пољуби руку.

— Живио, — повикаше и остали, измахујући капама и фесовима.

— Таки нам треба !...

—- Такога и хоћемо !...

Срећни, задовољни, весели стискоше му руку, поздравише се њиме. И измичући се на леђа и гуркајући један другога извукоше се из собе, изиђоше.