Srpski književni glasnik

а а аи КА: | .

Дивљак 17

Бојећи се да га не би још ко узнемиривао, началник хитно зграби шешир и пође. На вратима се судари са госпођом де Фабијани, која, нарумењена и намирисана, препријечи му пут и меко, шалећи се, проговори:

— А ја идем вама... 4

— Извините, молим вас, имам журна посла, — промуца збуњено, гледајући јој преко рамена и старајући се да измакне. — Збогом |...

— Али, Богдане...

Ухвати га за руку и пријекорно погледа.

— Зар ме заборављате р ..

— Нека... Оставите сад... Доћи ћу вам сјутра, — убрза он и вјешто се измакну. — Данас немам времена...

Оставивши је, стрча низа степенице и крену кући. Ишао 4 је журно, не осврћући се. Причињавало му се непрестано 5 као да га госпођа де Фабијани, — које се поприлично наситио, — узастопце гони, дозива. Кушао је да се што прије сакрије, уклони испред ње.

Дошавша кући затече Љубицу и Јованку саме. Читава гомила шешира, са крилима, рајерима, плерезама разним, издизала се око њих, а оне се увијале, угињале, окретале према огледалу, успијајући уснама, нагињући главу час према десном час према лијевом рамену, пробајући.

— Како ти се свиђа овај шешир 2... — запита Љубица благо, опазивши га у огледалу. — Пристаје ли ми како...

— Лијеп је, — одговори он кратко, не гледајући је.

| Па сједе на диван и, опруживши ноге унапријед, завали се.

— Знаш ли, да сам данас доживео и критику 2 — избаци подругљиво ломећи прсте и трескајући ногама. — Читава депутација дошла да ме изгрди...

— Па2...

— Па ништа... Познајем ја те тице... Умирио сам их... Саставивши руке изнад главе поче се протезати. — А свему је томе, сигурно, крив онај вртоглави Мла-

ден, — отегну зијевајући. — Смио бих се кладити да их је „он подбунио... — Он...

— Тај поганац одиста је постао несносан ! — викну на· >

–