Srpski književni glasnik

Српски Књижевни ГлаАСЕИК.

Могла је да носи, не марећи ништа,

На толицној кости толико месишта |“ Каваљер : „О, мода сад све лепша бива !

Да окачим шешир, баш је згода жива !“ Са заносом: „Само мистрал када хуче, Кијавицу може цео да навуче!“ Драмски: „Кад му цури крв, Море Црвено!“ Парфимер: „За фирму себи бих га прен о !“ Лирски: „Он је шкољци Тритоновој раван !“ Наивно: „Је л приступ у ту зграду јаванр“ Са респекшом: „Ја вам завидим на срећи!

То се, богме, зове мало крова стећи!“ Сељак: „Шта, зар то носр Хо, мај, мене слепа ! Мишљах да је кромпир, или шаргарепа !“ Војник: „С њим се лако нишани далеко |!“ Пракшичар: „Кад бих га на лутрији стек'о,

О главном згодитку да не сањам више!“ —

И најзад, ко Пирам, кад се пародише:

„Гле носа што газди складност лица квари ! Зато и црвени, тај издајник стари!“ —

Ето, шта си мого отоич ми рећи,

Да су ти писменост и дух мало већи!

Ал' ни атом духа мозак твој не крије,

О, бедно створење, од свих најбедније !...

У шест је писмена писменост ти стала,

Која скупа чине једну реч: будала !

— Ал баш да у теби те мисли се роде,

Па, у кругу ове отмене господе,

Покушаш да кажеш мени редом ово,

Ти не би ни прво изустио слово

Реченице прве, а у првој речи,

Јер то себи рећи ништа ме не пречи,

Али не допуштам таквом к'о ти што си!!..

Гиш. (Хоће да одведе Валвера који је потпуно збуњен). Хајдмо! ВАЛВЕР. (Пригушено).

Баш не може више да се сноси ! Зар да се још плашим и таква простака Што ни рукавица нема, нити трака