Srpski književni glasnik

МРШАВА МАЧКА. 29

Бранши ди Тик. Бранши, кога су несреће чиниле раздражљивим, погледа га рачјим очима. Силан дрхат пројури дуж његовог носа. Он изиђе бесан.

Песник Дион по кога је отишао у пивару и Лабан кога је пронашао на кеју пред сандуком књига, узеше његову ствар у своје руке. Песник Дион хтео је крви; али скеп: тични Лабан показа се благ и доведе до неке врсте измирења. У осталом, Реми није био злопамтило.

Моралист и Креолац поживеше у миру месец-два. Али Браншиу, чија је судбина хтела да пати од жена, деси се несрећа да почне са нежношћу посматрати газдарицу Мршаве Мачке. Међутим, кад је Браншиево лице издавало нежност оно је страховито личило на лице епилептичара. Виргинија, коју је посматрао закрвављеним, избуљеним очима уплаши се и нададе велику ларму о свом страху. Није пропуштала ни једну прилику да филозофу не покаже гнушање пуно врлине које јој је он уливао, и како је у исто време на Ремиа бацала значајне погледе пуне сладострашћа, Браншиа изубадаше све жаоке љубоморе. Али је патио, постао је зао.

Прво се изузе на благог Лабана, који је двоструко грешио што је примао неке мале ренте и филозофу чинио услуге. Свакога јутра Бранши му је свечано враћао кључ од атељеа, који је вајар свакога јутра остављао под застирач за брисање ногу, одакле га је Бранши узимао сваке вечери.

Месеца јула и августа, Бранши је био горак, скептичан и јак. Преображавао се у великог човека. Презирао је жену која је, говораше он, ниже биће. Правио се да чак и не гледа Виргинију, заповеднички тражећи од ње боце пива, које је Лабан плаћао.

О уметности стварао је транцедентне теорије.

— Скоро сам видео у музеуму, говорио је он, једну фигуру мамута врхом белутка изрезану на плочи од фосилне слонове кости. Та фигура датира из преисторијске епохе; она је старија од најстарије цивилизације. То је дело једног белдног дивљака. Али она открива уметничко осећање више од најлепше замисли Микел-Анџела. То је остварење идеално и истинито у један мах. А наши најбољи модерни уметници жртвују било истину идеалу, било идеал истини.

Говорећи тако гледао је на Лабана изврнутим очима. Али Лабан је био задовољан. Он потврди и разви мисао свога пријатеља филозофа.