Srpski književni glasnik

о ИРЕИУ , у ту пи

98 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

зевали су и картон се листао испод искривљене коже. Стара. прашина лагано је покривала ову хрпу књнжевности и науке.

Зидови су били некада бело окречени. Горњи део остао је чист, али докле човечји стас допире они су били замрљани угљеном, и то је био полу-грчки полу француски текст. Коментар на Федона који је Бранши написао кад му је дошло надахнуће после једне ноћи неспавања. Врата су била покривена записима различито написаним различитим рукама.

Највиши запис, урезан врхом перореза, великим сло вима, гласио је:

ЖЕНА ЈЕ ПОРТА ЛО ЦНС ТАР И Други писан ронд-словима, писаљком Конте, гласио је: Академици су ћифте, Кабанел је берберин.

Трећи, забележен графитом, курсивом, гласио је:

Слава телима женским која, античким начином,

Певају свету химну пластичне лепоте ! Пол Дион.

Трећи записан кредом, невештом руком, гласио је: Донела сам опрано рубље. У понедељак ћу од вратарке узети прљаво. Пети, који је угљеном набацао Лабан, гласио је:

Атино! вароши за навек достојна поштовања, да ти ниси постојала, земља још не би знала шта је лепота.

Шести обележен укосницом која је боју лако здерала,

гласио је: Лабан је тврдица. Носи га ђаво. МАРИЈА.

Било је још и других записа на тим вратима.

У једном углу, покрај пећи, једно коњско ћебе било је бачено на књиге и новине. Те новине, те књиге, и то ћебе сачињавали су постељу моралиста Браншиа.

Једнога дана кад је Бранши, седећи на свом коњском ћебету, мислио на Демостена, немачке професоре и кнегињицу Федору, Реми је, заузет прецртавањем једног бокала за воду, плазио језик услед претеране пажње. Хтевши избрисати поправке он запита филозофа да ли овај у своме џепу има мало средине сувог хлеба. И, не пазећи, назва га