Srpski književni glasnik

32 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

Што се тиче позоришних и библиографских чланака, директор је то узимао на себе.

Пошто је текст тако био утврђен, Дион нађе, у једној рђаво калдрмисаној улици кварта Сент-Андре-дез-Ар, неког штампара у пропадању, који се са суморном равнодушношћу прими да штампа часопис. Тај штампар био је мали, ћелав, као крпа блед човек, чије је тело својим мршављењем подсећало на остатке свеће што догорева на промаји. Послови су му били у бедном стању. То је био штампар у очајању, али био је штампар. Он је штампао. Слао је коректуре које је Дион мастио по свима кафанским столовима. Али, морало се признати, и поред неколико песама Идеје, рукописа није било довољно. Број је обећавао бити тим мршавији што је Бранши оно што је написао од филозофског чланка губио испод колских капија и што је Лабан нарочито имао потребу да прочита петнаест стотина свезака пре него напише прве редове своје уметничке студије. Чланак Мерсјеа постојао је бар, али писац, збијен у рукопису, у стилу, у идејама као у своме оделу, могао би тај чланак сместити у стакла својих наочара. Што се тиче Драгане шшо смрш носи, она је већ била на трећој коректури.

У том тренутку Сент-Лиси, секретар редакције, предложи песнику Диону да му престави Г. Годе-Латерас, који неће пропустити дати један чланак. Била је то знаменита ноћ кад је Г. Годе-Латерас сишао са крова једног омнибуса и ушао у Виргинијину радњу. Он обрну кваку руком човека који зна да га зову; и док је ласкаво мрмљање дочекивало његов улазак, он пређе дућан африканском достојанственошћу ублаженом креолским увијањем. Чувши како га песник Дион назва: „драги учитељу“, осмејак идола откри му све зубе. Али од“ једном његово лице поново узе израз поносите горчине. Видео је како Лабанов поглед равнодушно клизи кроз дим једне грдне луле. Он је знао да се Лабан једног дана решио представити га у узвишеном ставу са часовничким бројевима на трбуху. Од тога доба он је лагано сматрао за једног од најпокваренијих скептика. Испуњен том мишљу, он окрете Диону и Мерсјеу своје водоравно лице и рече им:

— Млади људи, чувајте се скептицизма! То је отровни дах који суши душу у њеном цвету.