Srpski književni glasnik

МРШАВА МАЧКА. 83

За часопис обећа једну неиздату главу своје велике књиге о регенерацији човечанства помоћу црне расе.

Он разви своју идеју. Црна раса није била заражена том хришћанском губом која већ осамнаест столећа прождире све беле народе.

Исприча како је он, тек једанаестогодишњи деран, шетајући се морском обалом, лице у лице са неизмерном величином, у себи рекао: „Свештеници узалуд говоре; ја никада нећу веровати да је хришћанство ишта учинило за укидања робовања“.

Кад је излазио испратили су га. Омнибус који је СентЛиси дозвао, приближавао се. Г. Годе Латерас, разделивши стиске руке, пријатељски ухвати за рамена свога ученика и повуче га у страну:

— Заборавио сам новчаник, рече му. Како сам расејан! Позајмите ми неколико петпараца.

Затим, при руковању вешто дочепавши једну белу пару, он ускочи на кров викнувши:

— Храбро, Реми! Проучавајте Тацита !

М1

И по други пут, најприродније на свету, испитивачи 060рише Ремиа. Његово схватање тог испита било је све нејасније и нејасније и све даље. Кад је Г. Годе-Латерас те, нимало чудне, неуспехе, тумачио, све је узимало сумњив и мрачан вид.

— Нису они одбили вас, говорио је учитељ, они су одбили мене. На мене су они нишанили кад су вас погодили, будите у то уверени. Ах! та господа са Сорбоне не опраштају ми мој последњи чланак.

После. сличних говора Реми је био тако потпуно збуњен да није више знао је ли матура књижевни испит или тајно удружење. Он зиму доврши у сладострасном дремежу. Плашљиво априлско сунце које је белело зидове пробуди га упола.

Врапци су цвркутали по крововима. Капетан у пензији сејао је жито у зеленим сандуцима. Прозори тако дуго затворени и чија су окна недавно била замагљена од густе паре, отворили су се, пропуштајући зраке још бледог дана

8