Srpski književni glasnik

948 СРпски КЊИЖЕВНИ !ЛлАСНИК.

Немачка је била силом околности упућена на ту страну, пошто скоро више није било „земље без господара“ на европском, нити осталим континентима.

Као што Г. Илић умесно примећује, Немачка је, поред економских интереса, имала и посебне националне интересе, да вишак (свога становништва упућује у Турску, а не у Сједињене Американске Државе, где је од 1840 године емигрирало више од 5.000.000 Немаца, од којих се већи део претопио у АнглоСаксонце. Међутим, немачки живаљ је на далеко вишем културном ступњу од муслиманског. Према томе, те опасности не може бити за немачку емиграцију у Малу Азију.

Своју колонијалну политику у Турској Немачка изводи средством својих јакик новчаних установа. „Оешзсће Вапк“ стоји на челу свију осталих банака. Према ономе како је то писац добро оцртао немачке банке, индустријска, пловидбена и трговинска удружења имају не само за циљ да омогућавају дивиденду акционарима, зећ ове установе, а у првом реду банке, врше врло значајну културну и посебно националну мисију.

Као главни предузимач за грађење Багдадске Железнице „Немачка Банка“ допринела је да берлинска влада у свима питањима економско-политичког значаја у Малој Азији остане на равној нози с осталим заинтересованим Силама.

Питање о Трансмесопотамијској Железници и о железници коју жели Русија подићи преко извесних делова Турске · и Персије, довели су до познатог Потсдамског Састанка руског и немачког цара (марта 1911). На том састанку дошло се до споразума, који је потписан у Петрограду 19 септембра 1913. А питање о спровођењу Багдадске Жељезнице до Персијског Залива довело је било до озбиљне заоштрености одношаја између Енглеске и Немачке.

У питању Багдадске Железнице између Енглеске и Не: мачке постигнут је споразум, који није задовољио извесне наде немачких финансјера и политичара.

Немачка ипак има пуно разлога да не клоне у својој малоазијској колонијалној политици. Једна од тајни успеха њене колонијалне политике почива, кгко је то Г. Илић, умесно приметио, јесте у смелости немачких финансјера и банкара. Немачке банке иду као предходнице у државној колонијалној политици. Оне се подухватају, на свој ризик, највећих предузећа. На тај