Srpski književni glasnik

ОСТРВО ДОКТОРА МОРОА. 25

прилично лепе спољашњости, и како ми Монтгомери рече да оно никад не рије земљу и да се држи веома чисто, мислим да би с успехом заменило обичне зечеве у отменим парковима.

Идући даље, наиђемо на једно дрво чија је кора била сљуштена у дугим браздама, а понегде и заглодана врло ду“боко. Монтгомери ми обрати пажњу на ово.

— Не греби кору с дрвећа; шо је Закон! рече он. Види се да им је- много стало до Закона!

После тога, мислим, сретосмо Сатира и Човека-Мајмуна. Сатир је свакако представљао успомену Мороову на класичне студије из младости; са својим козјим изразом на лицу он је био нека врста веома истакнутог јеврејског типа, вречао је у гласу, и имао сатанске папке на ногама. У тренутку кад га сретосмо, он је глодао љуску неког махунастог плода. Обојица поздравише Монтгомериа.

— Здраво Другоме с бичем! узвикнуше.

— Сад има и трећега с бичем, рече Монтгомери. Зато, узмите се у памет!

— Је ли он направљенг поче Човек-Мајмун. Он каже да није направљен.

Човек-Сатир гледао ме је радознало.

— Трећи с бичем, онај који плачући ходи у море, има

танко бело лице.

— Има дуг танак бич, прекиде га Монтгомери. — Јуче му је крв текла и он је плакао, рече Сатир. Вама никада није текла крв, нити сте плакали. Ни Господару

· свију нас никада није текла крв, нити је плакао.

— Олендорфов слепче! викну му Монтгомери. Теби ће крв потећи, и ши ћеш плакати ако будеш чинио лудости!

— Он човек с пет прстију ! С пет прстију! С пет прстију!.. Као ја! ћеретао је Човек Мајмун.

— Хајдмо, Прендиче, рече ми Монтгомери ухвативши ме за руку, и ја пођох за њим.

Сатир и Човек-Мајмун продужише да нас посматрају и да измењују своје опаске.

— Он не каже ништа, рече Сатир. Људи имају гласове!

-— Јуче тражио од мене ствари за јело, одговори му Човек-Мајмун. Он не зна.

Онда наставише разговор који нисам могао разумети; чуо сам само како се Сатир гласно смеје.