Srpski književni glasnik

26 СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

Враћајући се, наишли смо на мртвога зеца. Крваво тело јадне животињице било је исцепано у комаде; већина ребара штрчала је напоље, а кичма је очевидно била оглодана.

Видећи то, Монтгомери застаде.

— Боже мој, Боже мој! узвикну он, сагнувши се и посматрајући неколико поломљених кичмених пршљенова које је дохватио са земље. — Боже мој, понови он, шта значи ово!

— Неко од ваших месождера сетио се својих старих навика, рекох после кратког ћутања. Зуби су прошли скроз кроз кичму! |

Он је укочено гледао, сав блед и гризући своју доњу усну.

— Ово не слути на добро, додаде тихим гласом.

— Видео сам нешто слично још првога дана кад сам дошао, рекох.

— Ђаво нека их носи! Шта сте видели»

— Једног зеца са откинутом главом.

— Онога дана кад сте дошли»

— Да. У шипрагу, иза насеобине, кад сам изишао МЕН вече. Глава је била потпуно откинута.

Монтгомери звизну дубоко.

— И, што је више, ја већ држим да знам која је животиња то учинила. Проста сумња, разуме се. Пре но што наиђох на зеца срео сам једно од ваших чудовишта где пије воду на потоку.

— Лочући водуг

— Да. — Не лочи воде кад пијеш; шо је Закон! Много маре ове животиње за Закон — кад им Моро није за леђима.

— То је она животиња која ме је гонила.

— Разуме се, рече Монтгомери. Сви месождери то чине! Пошто закољу, пију. Укус крви, разуме се!

И, после једног тренутка, настави;

— Каква је изгледала та животиња » Да ли бисте је познали да је понова видите 2

И он баци поглед око нас, раскорачен над мртвим зечјим телом, продирући својим погледом кроз сенке и засторе зеленила, заседе и клопке густе шуме која нас је окружавала.

— Укус крви! понови он.

Онда извади револвер, прегледа метке у њему, и остави ·