Srpski književni glasnik

38 СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК. ћ

Изабран 1647 за члана Академије, Корнеј се доцније сасвим сели у Париз. Али његови комади имају све мање успеха. Огорчен, он 1652 напушта позориште, и повлачи се у Руан, мисли на спас своје душе, и одаје се превођењу чувеног дела „Угледање на Христа“.

Међутим, у његовом је срцу непрестано тињао позоришни жар, и ускоро једна женска рука дође да га распрете. О Ускрсу 1658, номадска трупа Молиерова долази у Руан, и даје Корнејеве комаде. Песник присуствује представама, упознаје се_ с Молиером и са његовом глумицом, чувеном Дипарк, названом „маркизом“, у коју се под старост заљубљује. Њеном сазвежђу већ су припадали Молиер, Расин, Лафонтен и — да допуни идилу — Корнејев брат Тома. Корнеј је дакле био пети. Од ове позне љубавне авантуре остало нам је пет Корнејевих песама. Он је најпре био почео лицемерно да исмева самога себе. „Пером које се још није осушило од превода „Имитације“, он је писао :

Ћелава глава и седа брада

Нису ваша храна

Кад бих имао срећу да вам се допаднем, То би било губљење времена.

Ирисе, што ће вам Љубавник од педесет лета!

Гђа Дипарк, из учтивости, одговори: „Ко зна2“, и понуди му –- пријатељство. Кад глумица остаде неумољива, песник се наљути и написа своје чувене „Станце маркизи“, горде али наивне.

Као његови јунаци, Корнеј је о љубави расуђивао хладно. Да се утеши, и на молбу врховног интенданта Фукеа, он се враћа позоришту, и даје нов низ трагедија и трагикомедија. Али песник је очевидно био у опадању, и комади су му све слабији. Уз то, јавља се млади Расин, чији успех баца све већу сенку на Корнеја, и који отвара нове видике француској трагедији.

Од трагедија „Агесилаја“ и „Атиле“, публика се нагло окреће од Корнеја. Књижевни укус био је промењен, и место негдашњих обожавалаца или огорчених противника, Корнеј је сада наилазио на равнодушност или сажаљење. „Мора се веровати, пише Фонтенел, да је „Агесилај“ од Г. Корнеја пошто на њему стоји његово име“. Познат је Боаловљев епиграм: