Srpski književni glasnik
О КОРНЕЈЕВОМ „СИДУ“. 39
Аргез | „АсезПаз“, Нејаз ! Мај аргез | „АШ а“, Ноја!"
Али песнику би суђено да испије чашу жучи до дна. По тврђењу савременика, 1670, Анриета, војвоткиња орлеанска, у својој женској лукавости, предлаже кришом један исти предмет младом Расину и старом Корнеју: љубав и растанак римског императора Тита и палестинске краљице Беренице. Оба комада појавише се у исти мах, на две супарничке позорнице. Згодна за Расина, ова љубавна трагедија била је права замка за Корнеја. Узалуд се он мучио да прошири заплет, да у љубав унесе политику. Публика остаде хладна. Она је међутим била дубоко ганута гледајући нежну Расинову љубавну елегију, и одлучила је својим сузама, које ни после тридесет представа нису биле пресушиле. Анриета је била умрла не дочекавши да види исход овога песничког двобоја, и над њеним ковчегом је Босие већ био изговорио своју најлепшу по-
смртну беседу, о таштини света. 1674, давана је „Сурена“, последња Корнејева трагедија, по датуму и по вредности, из чијег се потпуног бродолома
спасао само један сетан стих: –
4 ~ | и. | .
СР чу
6: у
Топјоцта ашпег, гопјопгз зош је, бопјоштз ош
ПИ И УУ И УЦИ >
У том га задеси и тешка домаћа несрећа: при опсади ; Грава погину му један син, поручник у коњици. Остатак жи· _ вота (десет година) Корнеј проводи пишући пригодне стихове, сасвим заборављен.
Оснивач француске херојске трагедије био је простосрдачан човек („је ђопћотте Согтпеше“), скроман паланчанин, црквени тутор. Занемареног изгледа, он је пре личио на каквог трговца из Руана него на писца „Сида“. Долазећи на Акадедемијине седнице, он је, по речима Расиновим, „остављао своје ловоре пред вратима“. Што је у њему било велико, то је ње-
_гово срце, његов висок дух и његова горда машта.
О сиромаштву последњих година његова живота створена је читава легенда. Један његов савременик, који је био дошао из Руана да га посети у Паризу, писао је ово писмо: „Изишли смо заједно по ручку; и, пролазећи кроз улицу Пар-
у иза
1 Увек волети, увек патити, увек умирати.
ПРИ И