Srpski književni glasnik

40 СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

шмиври, он је ушао у једну радњу да закрпи обућу која му се била рашила. Сео је на једну клупу, а ја поред њега, и кад је радник био готов, он му је дао три суа која је имао у џепу. Кад смо се вратили, понудио сам-му своју кесу; али он није хтео да је прими, ни да је подели. Плакао сам што је један такав геније принуђен да живи у таквој оскудици“. Анегдота је дирљива, и Парен је по њој израдио своју познату слику. Али изгледа да је цела та легенда претерана. Ако није живео у изобиљу, Корнеј није ни оскудевао. Како му је последњих година била обустављена пензија, Луј ХЛМ нареди, на заузимање Боаловљево, да му се пошаље 200 златника ; али они стигоше касно. Корнеј је већ био умро, 1684, у седамдесет деветој години. Гроб му се не зна. У „Дневнику“ Данжоа, у коме је бележена свака краљева кијавица, читамо овај лаконски некролог осниваоцу француске трагедије : „У четвртак 5 октобра чуло се у Шамбору за смрт чича-Корнејеву“.

Какво је било позориште пре појаве „Сида“> Прва

стална позоришна трупа образована је у Паризу четрдесет година пре „Сида“. Она је давала представе близу данашње Централне Пијаце, у сали Бургоњске Палате, — коју сте видели у првом чину „Сирана од Бержерака“. Много доцније, глумац Мондори образује другу трупу, која је приказала прву Корнејеву комедију, „Мелиту“, и „Сида“, у једној скромној сали у Старој Улици ди Тампл, у аристократском кварту Маре.

Замислите најпростију, дугуљасту, правоугаону салу, по два реда ложа са стране, партер покривен плочама, без седишта: публика је гледала представе стојећи. Позорница је била слабо осветљена са неколико свећа, које је један служитељ усекњивао између чинова. Глумци бедно и смешно обучени. Публика простачка и лармаџиска: трговци, паланчани, ситни чиновници, ђаци, занатлије, пажеви, мускетари, мангупи, олош. Пред таквом „кућом“ давала се онда трагедија. Представа је почињала „прологом“, који је био пун каламбура и пресланих шала, — да би се публика мало откравила; а завршавала се каквом грубом и масном лакрдијом, — да би се растерала трагична емоција. На крају би цео партер запевао какав сокачки припев.

Отмен свет дуго није хтео да удостоји својом посетом овакав театар. Тек кад велика господа почеше да штите

| # | з % | '

см