Srpski književni glasnik

АЛБАНИЈА У ПРОШЛОСТИ. 53 застит), Тајнера (Мопштета ЗЈау. тепд. [) и хрватског историчара Др. Карла Хорвата у „Гласнику“ босанског земаљског музеја (св. 21. 1909). Од путописних извештаја нарочито је богат садржином извештај титуларног епископа барског Марина Бициа родом Далматинца са Раба, који је 1610 године пропутовао Албанију и Стару Србију.

Имена властеоских породица нису се лако заборавила. У турској администрацији звала се једна покрајина Дукађин, од ЈЉеша до Пећи (Јрек); један крај у планини носи јоши данас то име, као што се према Музахима равница између Драча и Валоне зове Музакја. По Карлу Току (Тоссо), последњем хришћанском кнезу Епира, звала се епирска покрајина у старој османској администрацији још дуго Кап-Ј|, Карлова Земља.

У високим планинама на северу била је турска администрација махом само површна, тамошња племена готово слободна, стално побуњена. Код Бициа се 1610 године први пут помињу Миредити, католици у околини једнога средњевековног манастира Светога Александра. Али су најсилнија племена на северу у ХУП веку били Клементини, у брдима источно од Скадарског језера, такође католичке вере. Полуслободан био је и крај Химаре, јужно од Валоне, који је припадао грчкој цркви. Ови брдски становници имали су стално везе са Млечанима и Шпањолцима у Напуљу. На северу је племенско уређење добило чврсте облике, који су нам наравно познати тек у стадиуму у коме су били за време последњих генерација. Племе се сматра за потомство једнога претка са појединим доцније примљеним групама. Оно има два народна представништва, Сенат наследних поглавица најугледнијих породица јесте „савет стараца“. Представнике свих кућа обухвата „кувенд“ (од латинскога сопуеши5), који се скупља 1—4 пута годишње. Председава и на једном и на другом скупу у примогенитури наследни „војвода“ или „барјактар“ (заставник). Последњи стадиум ових уређења описују путописна дела Штајнмеца и Нопче.

У туђини су Арбанаси били познати као најамници. Хришћани су служили под заставама Млетака, Напуља и Аустрије. Многи су остали после ратова у ХУШ веку у туђини. Тако

1 Изд. Рачки у „5бампата“ Југословенске Академије, св. 20 (1888).