Srpski književni glasnik

592 : СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

те породице, маркиз Федериго умро је, по подацима које је прикупио Хопф, 1873 године као бивши краљевско-напуљски дворски саветник. У Напуљу су живели и Музахи, који су изумрли тек око 1600 године. Један од њих, деспот Ђовани Музахи написао је 1510 године на талијанском историју и генеалогију своје куће, интересантна књига, коју је Хопф пронашао и издао, али која у појединостима није увек поуздана!. И Арианита је нестало у Италији тек у ХМГ веку; од њих је био и војсковођа Константин Арианит (1! 1531), познат из историје палатината Монтферат (Моптегта!), којим је владала једна линија византиских Палеолога. Тако исто је било потомака Дукађина у Млецима и Анкони све до самог ХУП века.

Други чланови властеле претпоставили су да остану код куће и пређу у мухамеданство, тако поједини Аријанити, Музахи, Топије и Дукађини, о чему дају некоја саопштења Му-_ захијеви мемоари. У самоме народу ширила се Мухамедова вера много брже и лакше ноу Бугарској, Србији и код Грка. Многи Арбанаси који су примили ислам уздигли су се у османској царевини до високих достојанстава.

Остаци арбанашких колонија у Италији постоје до данашњега дана. Досељавање је почело још 1450 године, а завршило се тек 1744 са исељеницима из предела око Химаре. Године 1886 констатовано је у Италији 196.768 Арбанаса у 79 општина, које су далеко расејане: у Абруцима у суседству далматинских бегунаца, у Калабрији поред остатака средњевековних Грка и у Сицилији под Етном. Они говоре јужним, тоскиским дијалектом. Некоји су дошли у ХМ веку из Грчке, из Корона и других вароши; други су прво били најамници у напуљској војсци, па су остали у земљи. Код ових Арбанаса доње Италије живе и даље песме и легенде о Скендербегу, и то јасније но у домовини која је највећим делом примила ислам.

Сиромашење и подивљавање Албаније познато нам је махом из црквених аката у вези са католицима у земљи, према којима су Турци били врло неповерљиви. Католички архиепископи Драча нису више смели боравити у граду, већу оближњем селу, и то је стање трајало све до најновијега времена. Та су акта штампана у делима Фарлати а (ЈПупсит

1 Вгеуе шетода де 1 ФШзсепдепи де позфга саза Мизасћћ, код Норга, Спгопјдџез 270—840.