Srpski književni glasnik

62 СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

шевних стања (прозно изражених) код Исидоре Секулић и Л. Михајловић, — Вељко Петровић хоће приповетку, и као импресију и као експресију, да „поднови“, сложенијом је учини, развије је, учини је хетерогеном. Ја тај његов „случај“ у приповетци помињем с тога да покажем два различна Вељка Петровића који се мире, и који показују како је антитемичка, парадоксална и неприкладно нескладна књижевна психа Вељка Петровића.

Са овим, ми смо већ ушли у анализу његових уметничких квалитета. Само, говорећи о традиционализму његове књижевне етапе од 1904—1909 године, као и о новој етапи од 1909, као ио „новаторству“ у приповетци, не треба разумети да смо ми за „старо“ или „ново“, традицију или атрадицију, ову или ону „школу“, „правац“, „систем“, „гледиште“, и тако даље. То нас се апсолутно ништа не тиче. Има ли „уметничких вредности“ у његовом традиционализму поетском, или у његовој синтези са новијом поезијом, и колико је спонтана та парадоксалност и антитетичност његове психе у обема ехспресијама: у лирици и приповетци, — то су питања која нас интересују, управо тако постављена питања имају свој уметнички смисао. -

Као што смо још одмах у почетку рекли, за лирику Вељка Петровића немамо неких нарочитих слабости. Нама његова лирика непрестано изгледа као да је њему „споредно занимање“, и изгледа нам као да тако и њему изгледа. То је наша чиста импресија, и ми за њу немамо никаква доказа. Друго, његов традиционализам, као и новија акомодација његова, непрестано су још савесна и занимљива лутања и карактеристични напори да се дође до свога самосталног израза, али још никако високо и право уметнички изрази. Неколико најновијих песама, из карактеристичног циклуса „Тихим и правим путем“, изгледа да су решавајуће за његову песничку кариеру. Са њима он, после дужег трагања и борбе, прилази, на сасвим самосталан начин, нашим „Французима“. Изгледа нам, да Вељко Петровић није могао да дође до својих звезда, да „пије из мале чаше али из своје“, по рецепту Мисеовом, и да „обрађује свој врт“ па ма како он мали био. Отуда, у тим његовим песмама има умора, клонулости, побеђеног пркоса, незадовољене жеље. Али, оне су оне које се нама највише допадају (нарочито „Паук“, „Репатица“, „Ви-