Srpski književni glasnik

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД. 61

пресимизмом“, Мирко Королија, Милутин Бојић, Божидар Пурић, и тако даље» На кога се наслањају2 Између њих и оних после којих су дошли, посредно или непосредно (Ђура Јакшић, Змај, Абердар, Лаза Костић, Војислав Илић, Милорад " Митровић), треба силом тражити па наћи какве везе. Међутим, кад би се извршила једна психолошка и естетичка анализа свих уметничких квалитета и „вредности“ наше нове лирике, и довела у везу са новијом и новом француском, немачком и енглеском лириком, — нашла би се и налази се врло очигледна веза са свима својим подврстама које би се звале: угледање, реминисценција, и тако даље.

Дакле, новија је српска лирика апсолутно антитрадиционална. Из тих разлога, за лирске традиције Вељка Петровића и кажемо да сачињавају његову оригиналну карактеристику. Са Алексом Шантићем који их има у пуној мери и сјајно очуваних, са Велимиром Ј. Рајићем који је врло узан традиционалист, али ипак то, са Владимиром Станимировићем који, као и они, у осталом, другачије и не може — Вељко Петровић даје „баланс“ новој лирици, гони је резултантом оба лирска крака, и даје јој физиономију „целе лире“, лире са свима струнама. Само те лирске традиције Вељка Петровића другачије су него лирске традиције поменуте тројице. Јер, док ови другачије не могу, Вељко Петровић свесно, и хотимично, и пркосно хоће да остане у традицијама и, излазећи из њих, као у песмама од 1909 године до данас, да изађе природно, непосредно, „на леђима“ њиховим. Он, данас, систематски напуштајући десницу, прилази на свој начин центруму (Дучић, Ракић, и остали) са читавим низом „повишених“, преобрађених и преобраћених традиција, импресивно и експресивно преобраћених традиција, чинећи тако, заједно са осталима, пријатан и допуњавајући прелаз деснице ка центруму, остављајући ранијег П15-а да чини интересантан прелаз ка крајњој левици (ранији Светислав Стефановић, Милан Ћурчин, Станислав Винавер).

Такво је место, и таква је улога Вељка Петровића у новој српској лирици. Као што се види тај његов став је у пуноме парадоксу са његовим ставом у новој приповетци. Јер, у приповетци, он је нешто сасвим друго. Са Вељком Милићевићем, према Станковићу, Ћипику и Ћоровићу, да оставимо на страну конфесионалне монографије лирских ду-