Srpski književni glasnik

64 СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

није за то да ми да крајњи закључак или ово или оно решење (то су квалитети других дела), него да ми да уметничке квалитете; да ми да: пријатну и интересантну импресију са таквом истом и, још к томе, јасном експресијом. Он мора јасно да ми каже своју несталност, несигурност и нерешљивост, и онда је његово дело уметничко дело. И покрај све парадоксалности и антитетичности уметничке природе Вељка Петровића, да се вратимо на њега, ма да је и ово било теоретисање о њему, — Вељко Петровић не мистифицира, не. опсењује. У њему се боре неколике његове природе, ми посматрамо ту борбу, читамо је у њеним лирским експресијама, и налазимо да је та експресија уметничка. Он не мистифицира и не опсењује, и ако је цео тај антитетички комплекс његових осећања сам по себи такав, сам по себи тако „настројен“, да би сваки други неинтелигентнији уметник почео да „симболизира“, да прави „мртвачке скокове“ у експресији_ и, нарочито, да се пребацује и претерује.

Тиме ми додирујемо и последње две карактеристике његове уметности, које смо и раније поменули, — додирујемо: његову реторику и угласту и нетечну експресију. У поезији, Вељко Петровић је, у ствари, ретор. Реторика је, махом, знак слабе уметности. Реторика је, дубоко схваћена, рђава и нетачна стилизација. Она је, махом, претеривање и подвлачење у целоме плану; то јест: претеривање и подвлачење, без осећања где, како и кад, целе експресије. Ретор каже истим „повишеним тоном“ апсолутно све. Јер, он не зна тачно шта хоће да каже. Али, случај Вељка Петровића далеко је од тога да је тај случај. Кад Вељко Петровић каже:

Тра-та-та, бум-бум ! Пишти, јечи, грми. Ври село око Маријина кипа.

Гладна се трупа премеће и ђипа, Детлићи брашни у издртој срми.

Ту једно жваће кудељу и гута,

Ту друго игра по конопу танком,

А мајмун, стрепећ жмиркаво од кнута, Ко божјак проси около са чанком.

Међутим једна набељена жена испод свилене, извештане блузе уморно вади прса испијена

детету своме — и лије му сузе. Ал' кад се бедак најзад искревељи,