Srpski književni glasnik

ЧТ

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД. 65

и скиде глупу и ћосаву маску,

пред матер божју исправише даску ;

док ћосо витла нож шиљаст и вељи:

на камен кила мати дете стави,

и устаде и закопча се тужно,

и стаде тако.

Итд.

(„Матере“.)

— кад Вељко Петровић, дакле, тако каже, ми имамо ретора. Али, треба добро аналисати ту песму (која има још пет строфа). Она никако није на целој линији реторска. Само две речи анализе, па ћемо то доказати. Узмимо само декор у коме се та жена налази. То је неки сатански и луднички „карневал живота“. Шта је ту подвучено 2 Он каже: „Тра-та-та, бум-бум! Пишти, јечи, грми“. Али, одмах после тога: „Ври село око Маријина кипа“. Одмах после реторске експресије која је ту јасна и адеквантна, долази миран тон, спуштен, „на сордини“. Он иде даље: „Гладна се трупа премеће и ђипа“, и тако даље до: „Међутим једна набељена жена —“. Шта све ту имамог Имамо непрестано мењање експресије. Према томе колико је шта важно, према односној вредности, он потенцира, даје у „курсиву“, повишава. Гомила која се ту нашла, важан је елеменат за појаву матере. Он црта њене лудачке покрете и наглашава их према вредности коју имају као такви и у односу према фигури која ће ту ући. Каква је цела та реторика» Потпуно еквивалентна једној искрено проживљеној импресији. Тај случај већ није код других наших књижевника које ја убрајам у реторичаре (Исидора Секулић, Милутин Бојић и, тамо ниже, Војислав Илић-Млађи и Прока Јовкић). Док је њихова реторика, више или мање, реторика на целој линији, у целој експресији, Вељка Петровића реторика је потпуно уметничка, кад се узме у обзир, наравно, да му јеи сама импресија решоричка; реторичка као последица једног уздржаног азијатског темперамента.

Ту његову инсшинкшивну реторику, реторику уметничку, дакле, најбоље доказује његова, као што сам поменуо, угласта и нетечна експресија. Обичан реторичар, реторичар који се · „округло“ изражава, који се изражава помоћу „асоцијација речи“, изражава се течно, слатко и преслатко, помоћу правила и речи (њима и мисли), развијајући празне реченице са пуно украса и „флоскула“ које са импресијом ничега зајед-