Srpski književni glasnik

х | УМЕТНИЧКИ ПРЕГЛЕД. 4

Култура се појединога народа просуђује по великим архитектурским, вајарским и сликарским споменицима. Ови су споменици, У највише случајева, настали међусобном утакмицом најбољих домаћих синова. Како су конкурси окупљали најбоље народне снаге, доказују многе монументалне грађевине Ренесанса. Сувремени конкурси стоје на посве демократској бази. Они узимљу у обзир све домаће уметнике, без разлике. Познато је да има уметника који живе изван центра, и који су по природи врло скромни тако да се често о њиховој вредности дознаје тек поводом каквога јавнога конкурса. Да буде што веће користи од конкурса, претпоставља се један непристрастан и стручан суд. Оцењивачки суд, у великих народа, може да буде лакше објективан, јер чланове слабо вежу пријатељске или сличне везе. Тај суд, обично, чине први стручњаци и људи од ауторитета којима лежи на срцу пре свега култура властитога народа. Често се догађало да су гдекоји велики народи, хотећи имати што боља уметничка монументална дела, расписивали и интернационалне конкурсе. (Особито за време своје уметничке стагнације. Конкурси омогућују брже напредовање у уметности великих народа, откривајући често нове таленте већих способности од старијих познатих. У народу где има гениалних уметника, велике се поруџбине, како је појмљиво, дају њима директно.

Конкурси у великих народа имају и једно посве информативно значење. Они, од времена до времена, приказују тачно стање архитектурске, вајарске и сликарске уметности. Погрешно је мислити да се једино конкурсима потпомажу уметници. Овако би врло слабо напредовала уметничка продукција. Сваки уметник треба да се цени према својој вредности. Према његовој вредности треба да му се омогући и његово успешно деловање.

Из досадашњега разлагања могло се увидети колико мало смисла имају наши, српскохрватски или југословенски, уметнички конкурси. И ако данас југословенска уметност броји око сточетрдесет имена сликара, вајара и архитеката који суделују на нашим изложбама, ипак — ја овде казујем своје лично мишљење — не можемо да говоримо више него о двадесешорици уметника чија дела могу да подносе европски естетички критериј. Овај факт доказује да југословенска уметност, у највећем делу, пати од дилетантизма и површности.