Srpski književni glasnik

Оцене и Прикази. 633

ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ.

СТРАНА КЊИЖЕВНОСТ. Школа за поешску шехнику. — Унанимизам.

Данас је више или мање завладала анархија у версификацији, и песници се све мање обзиру на форму. „Слободан стих“ постаје све омиљенији, јер се схвата као форма која не подлеже никаквим законима. Нови песници се свим снагама труде да нађу нову експресију, али их је највећи број који држе да нова поетска техника треба да буде упрошћена толико да писање стихова не захтева више никакве напоре. И чињеница да данас певају у „слободном стиху“ тако велики број песника да се објаснити добрим делом тиме што „слободни стих“, бар привидно ослобађа свих тешкоћа које захтева стара школа, и тако привлачи све оне који не воле да раде своју песму.

Против тога је енергично устао нико мањи него Жил Ромен, један од најбољих модерних француских песника, „нови песник“ у пуном смислу, и кога са респектом признају за великога песника и сматрају за „свога“ чак и крајни револуционарци у поезији. Он је у јулској свесци одличнога францускога часописа „Ла Моиреие Кеуце Ргапсате“ објавио један чланак који се зове Мали увод у један курс поешске шехнике. Он констатује да за све ствари на свету човек може да нађе где ће да их научи. Има школа где се учи како се зида кућа, како се гради мост, како се црта слика, како ствара симетрија, и т. д. Али онај који осећа у себи способности за песнички позив „широм целога света неће наћи никакво место, ни школу ни радионицу, где се тај занат може научити...“ Оно што се чује и научи по гимназијама и университетима очевидно не улази у обзир. Па ипак, како песма није „нешто што пада готово с неба“, песник је принуђен да „сам себи буде и учитељ и ученик, и да не зна ида зна, да лута и да се поправља“. јер, зацело, прави песник сам себе израђује. Он поштује и воли по неки пут песнике прошлости и садашњости, неке од њих назива чак и „учитељима“, али та реч је само сентименталног и парадног значаја.

Остаје дакле као утврђено да песник мора сам да ствара своју технику. Кад се једна форма утврди, кад се традиције устале, и шаблони створе, онда још и иде. Такав је случај и данас са песницама који делају по староме класичноме узору, по правилима која трају још од „Малерба“, „они, бар у главном, знају како се ради“. Али други, револуционари, они који желе нову форму, знају ли они како се ради 7 У то се може сумњати, и на страну ретки изузетци, многи мисле да се ништа не треба ни да зна. За њих је „нова