Srpski književni glasnik

634 паде Српски Књижевни Гласник.

форма“ пре свега „лака форма“, која не тражи напора. „Лако је наговештавати у надувеним чланцима, не прецизирајући ништа, да и нови песници имају своје тајне, своју технику брижљиво сковану, да се они управљају по врло ученим и врло тајанственим правилима, и да је „модерни“ стих још „тежи“ него класични“. Тиме се ништа не казује, и на против, то су само голе речи којима се прикрива незнање нових техничких услова. Треба знати „метнути тачку на |.“ „Версификација је нешто што никако не тражи тајанствености, и која се даје врло лепо објаснити на црној табли“.

Међутим, нови песници су готови да се одрекну сваке технике, и да баш ту анархију прогласе за принцип. Жил Ромен то не може да допусти. „Очевидно је да једна уметност не може дуго да постоји без икакве технике. Ако модерна версификација нема ништа озбиљно, њена ствар је изгубљена и поезија ће се вратити Малербовим правилима. Али ако постоји, у пуном смислу речи, једна модерна техника. стиха, тако исто потпуна, тако исто сажета и бар тако исто богата као систем који она претендује да замени, време је да се формулише, и још боље, да може да се научи, и да млади песници, ако не познају свој занат, немају изговор да не знају где да га науче“.

И Жил Ромен сасвим озбиљно говори да ће још ове године, заједно са познатим песником Жорж Шуенвијером, „отворити један мали курс поетске технике... То није никаква чудовишна намера, нити заслужује подсмевке.“ Један од њих ће држати теоријски курс, т.ј. излагаће подробно средства и правила модерне версификације. „Други ће руководити практичне радове, т. |. даваће вежбања из прозодије, показати како се употребљују разна средства, како се гради стих, строфа, песма.“ Свакако реч је о чистој техници, о ономе што је најуже формално у поезији. Оставиће се пуна слобода инспирације, и неће се ни у колико упливисати на оно што је унутрашње, што је садржина у поезији, нити на „естетске тенденције, нити на књижевне доктрине, као ни на питања стила у ширем смислу речи... Слушаоци ће имати слободу да ставе у стихове живот Конфучијев или вештину како се гаји салата“. Учитељи, дакле, неће да излажу какву „личну технику“. „Само се у једно овако пометено доба као што је наше може да говори о „личној техници“ и да се то сматра као похвала. Техника је безлична или није техника. Једина улога „личности“ у овом питању је да олакшавају еволуцију технике узимајући иницијативу за какву промену која је постала неизбежна, или још узимајући на себе да изведу нову кодификацију одавно очекивану и спремљену.“

Да је ове овако „класичне“ и „професорске“ идеје изложио какав критичар или теоретичар, дигла би се била галама да уши заглухну, и погрде би полетеле са свих страна. Ауто-