Srpski književni glasnik

6 Српски Књижевни Гласник.

— Као злу пару, Фикус. — Нисам се ја плашио ни од мерзера. - Доказ: две пуне године по болницама.

— На страну то. Али све сам учинио да се оправдам. А кад сам видео да ништа не помаже, ја сам јој овако одговорио, дубоко убеђен, у осталом, да ћете ме похвалити. „Госпођице, мис Тебе“, рекао сам увређено, „ви баш по сваку цену захтевате моје име7“ „Да“, одговори ми она „то 'ми је потребно.“ „Е па лепо, пре тога ја вас молим за ваше име.“ „Моје име7“ упита ме она с чуђењем. „Али ви ме свакако морате познавати. ја сам мис Тебе.“ „Мило ми је, госпођице“, рекох клањајући се дубоко и с поштовањем. „Али и ви мене, исто тако, морате познавати. јер, ако сте ви мис Тебе, ја сам... упамтите добро, ја сам мис Мене.“ Па сам се лупио по грудима, треснуо мамузама, поздравио је и оставио страшно збуњену под стрејом.

— Ви сте бесмртно обрукали официрски кор, чији је

„ углед иначе пољуљан, — кида се пуковник. Ето на сваком

кораку брукамо се.

— Зашто, молим, господине пуковниче 7 Нисам је обешчастио, чак. ни пољубио.

— Е онда сте обрукали официрски кор, прекида зевање, па се бајаги љути риђи потпуковник.

После се пуковник окреће зиду и наставља по стоти пут да прочитава једну исту страницу Крајцерове Сонаше, па га страшно притиска и мучи ова најновија брука официрског кора и још више флегматичност риђег потпуковника.

Гледа тако пуковник у књигу и очима брзо прелеће неке врсте: „Ето и ја сам био таква свиња, а најгоре је било што сам проводећи тај скарадан живот...“ И мора да зажмури, јер не може да издржи ону нечувену и неморалну равнодушност потпуковникову... „Непријатељ у земљи, Бога му, шири се као у својој рођеној кући: бешчасти, господари, плачка, понижава. Башкари се, вероватно, у нашим сопственим креветима и... и наше га жене служе. А он, клада једна, звекан један, баш ништа: смеје се, увек добро расположен, пева, претура сваки дан два пут нешто по сандуку колико да ни о чем не мисли, шегачи се са овом дечурлијом, игра „дарде“. Интересантно је да тај звекан никад не помиње жену. Ама ниједанпут, ни у једној прилици та вера не рече: