Srpski književni glasnik

Реконвалесценти. 7

моја Лепосава, моја Аспазија, или Параскева или Ранђија, или како хоће, ћорава му страна, само да је спомене. А можда и нема разлога да сумња, можда је и она као и он ружна, незграпна, само једе и спава, тешка нека жена као вагон.“

Па нервозно премеће листове пуковник: „А ти плачи, сентименталиши, доказа немаш, и довека ћеш сумњати и кидати се. Па јест, и каквог, ђавола, доказа човек може имати, — мисли пуковник, — ми овамо, они тамо, ради ко шта хоће, нико о другом не зна. И оно, ја сам био свиња. И јесам и ја био свиња. Кашљем, тешем по целу ноћ, кеша матори, прошао кроз. сито и решето, чекао човек мајор да постане па тек онда да се ожени, све преживео и оженио се тако рећи дететом, ћерку би онолику имао, а оно на Крфу само шта сам радио. Па после човеку криво ако жена... и што се у њој пробудила кокетерија, као овај Толстој што каже... Али друго је жена, Бога му, она мора да буде светиња...“

Па се искашљује пуковник и унезверено гледа по павиљону, као да је нешто изгубио па тражи.

А потпуковник опажа његове муке, потпуно га разуме, јер зна о чему мисли пуковник и ужива.

— је л' те, капетан Фикус 7

— Молим, гос' потпуковниче.

— (О-в-а-ј, да л' вам је познато или није: је ли мис Тебе жабаг7 И ако јесте, зашто јесте, а ако није, зашто

„није“ И зашто мис Тебе нема реп

— Има овде један професор природњак, питајте га, господине потпуковниче.

— Ама он је у ватри, има маларичан напад.

Онда потпуковник устаје и, протежући се, укуцава неке сличице и певуши. Обично је заузет било каквим послом: претреса ствари у сандуку, вади их пажљиво једну по једну, савија, чибука корбачем и ређа; или по нешто крпи, ушива и причвршћује дугмад, па му у томе прође цело пре подне, а после подне игра „дарде“ са марвеним лекаром што болује од песка у жучи, псује на коњички начин, а има рњав носи једну трепавицу белу.

У оном другом углу, супротном, ћућори нешто једна група млађих официра — неурастеника. Они су повучени,