Srpski književni glasnik

8 Српски Књижевни Гласник.

мирни и дисциплиновани. Кад неко прича, они се нагињу, праве грчевите покрете главе као да им је нешто тесно ско врата, мичу раменима, мрште се, трепћу, гледају у нос или рамена, али ћуте и слушају.

— Четрнаеста је била весела и славна година. Притај, Стеване, штогод из четрнаесте.

— Па јесте, све нам причаш тужне ствари.

-— Лепо, из четрнаесте имам пун тефтер.

Па се прибира неко време потпоручник Стеван док се не сети:

— Ви памтите у новембру, кад је Поћорек разбијен, како се гурало.

— Како не!

— "Тада смо једва стизали пешаке, ми артиљерци. Жељно све живо да понова види Београд после петнаест дана ропства. А кад је Космај пао, онда је настала кошија, трк, летење. Сав сам био израњављен од седла, јер се, ни дању ни ноћу, није скидало с коња. А командант мој, строг, страшан, не зна за душу: „Стеване, носите ово у прву батерију; Стеване, ово у дивизион; Стеване, ено вам једанаестог пука, видите ли онај гребен онде, што пре тамо и натраг.“ Па јурим тако између комора, кроз неку пешадију што маршује форсирано, прескачем ровове пуне лешева, изломљених пушака, разбацене искрвављене спреме, стижем поворке заробљеника ! опет бескрајне тренове што су закрчили пут, и све на мени

бриди, а народ се дао у трк и, нећете ми веровати, видео.

сам својим очима волове како касају.

— Може, може да бидне.:

— И тако, браћо, све до Сланаца. Па ме ту позва командант и нареди ми да пронађем подесну кућицу за преноћиште

нашег штаба. Ајде, реко', једном да се да'не душом и да се ·

испавамо као људи.

Тако сјашем ја, поведем уморно кљусе, па пођем лагано кроз село да изберем згодну кућицу. Па сам за дуго зверао и меркао лево и десно, али никако да се одлучим. Тек при крају села угледам једну скоро окречену зграду и пред њом младу сељанку, сва се бели. Наслонила се била уз разваљен плот, а једра и чиста као за смотру. ја застанем, поздравим се с њом и кажем јој шта тражим, а ока ме радо и весело уведе унутра и показа одаје. Разуме се да су ми се допале...