Srpski književni glasnik

12 Српски Књижевни Гласник.

Муњевито звирнем ка вратима, и за мало нисам вриснуо.

— је л' она 7

— Она...

Брзо зажмурим, намрштим се, као спавам у највећем јеку; али ми се тело тресло као пред |уриш.

— јуначки, Стеване, не бој се!

— Прикупим сву снагу и укочим се, али осећам је добро како гази преко собе на прстима и како ми се приближује. Одмах затим осетих и како ме додирну по очима један крај њене сукнене сукње, и како се преко мене нагиње да нешто дохвати, па се сетих да се више моје главе о ексеру налази окачен велики сељачки шал. Сељанка скиде онај шал и огрну га. Сад сам потпуно био заклоњен од команданта, те се усудих да отворим једно око. У том тренутку угледах је окренуте главе према команданту, свакако да се увери спава ли оно страшило или је будно. А тада (и тај тренутак немогуће је заборавити док траје овај варљиви живот) сељанка се саже, и док сам ја, предосећајући да ће ми се догодити нешто ужасно, жмурео свом снагом, на моме образу пуче један гласан као шамар, глуп, широк и пљаскав сељачки пољубац.

— А-ла!

— Учинило ми се, господо, да сам пао негде кроз патос, у подрум, амбис, пакао, шта ли, и тек кад ме она позва: „Пођи,“ па лагано, на прстима, изиђе из собе, ја се повратих. Али кад семој поглед кроз леву трепавицу судари са пакосним командантовим погледом кроз десну трепавицу, ја видех мога Бога, ја сам био на чисто да ћу колико сутра заглавити негде пешачки ров. Ни помислити нисам смео да изиђем за сељанком. И тако прође ноћ у највећим мукама.

А сутра дан, рано, позва ме командант:

— Наредник, Стеване !

— Изволте, 'господине пуковниче.

— Марш у другу батерију.

Знао сам шта то значи: батеријски осматрач.

ја љутито појашем коња, који ме је чекао спремљен, џиднух га немилосрдно у слабину, па прескочих разваљену ограду. Кад сам се окренуо да бацим још један поглед на кућу, сељанка је стајала на вратима. Био сам озлојеђен,