Srpski književni glasnik

618 Српски Књижевни Гласник.

Дисциплина гудала, акценти фраза, минуциозно детаљисање тонских дужина са једном утанчаном тачношћу, друге су позитивне особине ове групе свирача. И изнад свега младалачки занос, пулс живота, крепки дах музикалног здравља. Све буја, и снага навире, и темпераменти се ломе у додиру са мистичном снагом музике.

Успех ове младе групе, која је већ достигла завидну уметничку висину, био је ванредан. И приликом и једног и другог концерта публика није престајала да пљеска тражећи bis. M добила је, на аплауз, Хумореску и Валс од Дворжака. Добила је и једну моју скромну миниатуру, Сећање, и за мене је особита радост што могу да кажем да сам у своме животу ретко, врло ретко, чуо своје дело изведено са толико разумевања онога што сам ја хтео музички да кажем, као што је „Чехословачки квартет“ извео, под сурдинама, у дискретном таласању, моју песмицу, мало тужну, мало топлу, али више тужну него топлу, једно „Сећање“ из 1905 године.

Проблем драмског облика опере врло је прост: не залазити у психичке и психолошке дубине, већ голицати чула. Отуда је овај облик пун противуречности. Отуда у њему нема равнотеже између елемената који га сачињавају. Отуда су сукоби између тих елемената тако чести да су они, по готову, постали CTHMHCTHUKH conditio sine диа поп, нарочито сукоби између драмске радње и музичкога развијања, између поезије и музике.

Инаугурисан као реакција високопарним, озбиљним, каткада сувим и сувише патетичним делима музичких драматичара Обнове, овај облик опере је отишао у другу крајност: место крајње озбиљности истакао је крајњу неозбиљност. Место да остане оквир дубоко-проживљеног музикалног израза, појачаног интимним спојем тога израза са елементима поезије, архитектуре и геста, али само један оквир мало живљи и гипкији, опера је постала позоришно дело пуно шарених површности, и површне љупкости, и љупке сладуњавости, и сладуњаве сентименталности, и сентименталне неискрености, и неискренога полета: постала је немогући спој разнородних елемената међу којима преовлада час један, час други, час трећи, а најчешће музика, која у својим егоистичким намерама често бива директна сметња целини, и драмском покрету, и идеји.

Фаусш од Гуноа, на нашој сцени, и у концепцији својих креатора — нарочито Г. Г. Ракитина и Браиловског — је опера у најтрадиционалније баналном смислу те речи. У њој је шарена лаж декора, пизе-еп-зсепе-а, преовладала и наметнула се целини шаренилом, веома декоративним, то радо признајем, али ипак зато немогућим у овом делу које је по превасходству сентиментална прерада дубокога дела Гетеовог, чију је