Srpski književni glasnik

634 Српски Књижевни Гласник.

боље, мислим, као једну Милицу Јанковић транспоновану из наше присне средине у високо дипломатско друштво, и са „немачкијим“ акцентима у својој осећајности. Г. Лилер се решио да, можда, као лоттаве за 60-ти рођендан бившој немачкој посланиковици у нашој престоници, који је, ту недавно, био свечано прослављен у Немачкој, преведе књигу која ју је, пре неких петнаест година, скоро прославила: Бгеје die ihn тсћЕ еггестмеп. Немачка критика признаје Г-ђи Хајкинг да, уз успео приказ живота немачких дипломата, даје у својим романима и своју занимљиву личност, и своју душу. Тиме је једном, у сретном стицају свих момената (на пр. актуелност Боксерског устанка у Кини), ова књига била заталасала читалачку публику; то јој и данас даје животне чари. И српска публика која оправдано воли књиге Г-ђице Јанковић, свакако ће само добити преводом овог романа. — Не би ли било природније да српски наслов гласи: Писма која му нису стиглаг AGP:

„Хиљаду душа“ (роман А. Т. Писемског. Превела Зорка Велимировић. Издала књижара Здравка Спасојевића). — Међу „писцима четрдесетих година“, Алексије Т. Писемски је један од врло знатних. Занимљиво је питање зашто овај писац није код нас никако досад превођен. Да ли зато што је OH међу руским писцима први потпуни „натуралист“7 То је још разумљиво кад се тиче Горке Судбине и других његових драма, јер на позорници се натурализам теже прима. Али зашто нису превођени његови романи, бар они најчувенији, Хиљаду душа и Узбуркано морег (Јер не могу се рачунати у превођење одломци из романа Брак из љубави, посао Лазе Лазаревића из студентских година.) Можда зато што у њима нема оних љупких и узвишених песничких фигура, као што су Јелена, Лиза, Џема, Наташа, Пјер, Љевин, Вера, и т. JL, нити оне болећивости према „пониженима и увређенима“. Могућно и зато што је ранија руска критика (дидактична и моралистичка, каква је често била) строго оцењивала Писемског баш због те поменуте оскудице у поезији и болећивости.

А он, међутим, има поезије и хумора, и то врло често; ма да је и суморност чест утисак који нам дају слике овог песимистичног сликара руских нарави из доба ропства. И тај доследни песимизам његов јесте један одређени филозофски поглед на живот и ствари.

Те особине налазе се и у овом његовом роману, који сад први пут добијамо на српском (оригинал је објављен 1858). Калиновић, јунак тог романа, свршивши университет иде у паланку за директора гимназије, упознаје се са; породицом свог претходника у служби, и долази у најинтимније односе са његовом ћерком Насћенком. Пун амбиције, жељан књи-